nowhere boy

Prvo je prijateljica stavila link, koji vodi na stranu na kojoj su fotografije muškaraca koji plaču, koje je snimila britanska umetnica Sam Taylor Wood.

Daniel Craig plače

Ed Harris očekivano

Michael Madsen glumi, pošto nema teorije da on plače

Posle malo čeprkanja po netu, saznah da STW je prešla sa fotografije i video instalacija na film. Još prošle godine sam čitala da je snimila kratak film po priči Love You More Patricka Marbera (pisca drama Bliže, Don Žuan u Sohou i scenarija za film Zabeleške o skandalu). Ovu priču možete naći u knjizi Razgovor sa anđelom, koju je uredio Nick Hornby, u cilju skupljanja novca za fondaciju koja je pomaže roditeljima dece sa autizmom, kao što je on sam. U ovoj zbirci priča se zove Peter Shelley, po pevaču grupe Buzzcocks, koji je istovremeno i lajtmotiv priče o dvoje tinejdžera koji gube nevinost slušajući pank, krajem sedamdesetih u Engleskoj.

Ove godine je u Kanu premijerno prikazan film Nowhere Boy, koji je bavi adolescentskim godinama Johna Lennona. Scenario je pisao Matt Greenhalgh, autor scenarija za film Control o životu Iana Curtisa. I pored savršene fotografije Antona Corbijna, film me nije oduševio, zbog čega sam popila more kritika. I tokom snimanja Dečka niotkuda pojavile su se kontraverze, prvo rasprave o tačnosti biografskih podataka, a onda i vest da se 42-ogodišnja Sam Taylor Wood zabavlja sa glavnim glumcem 19-ogodišnjim Aaronom Johnsonom. Dovoljno da željno očekujemo da vidimo rezultat.

daily pic#2

Novi pregled iz zemlje i sveta, iz zemlje za svet na engleskom blogu. Da li je Beograd novi Prag? Nemam pojma u Pragu bila nisam. Bila naporna nedelja, mrzi me da prevodim.

daily pic#1

Na dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida, malobrojna grupa Beograđana maršira protiv fašizma. Da se zapitaš koliko smo se mi ustvari zajebali. Nije propalo 10 godina pod Miloševićem, ispašće propalo je mnogo više. Pod istim prozorom odakle sam ovo slikala, protestvuje već danima grupa radnika Trudbenika, zbog po njihovom ubeđenju lopovske privatizacije. Pored fensi izloga nove robne kuće Beograd, u kojoj ženske čarape koštaju 1000 dinara.

Pored Borke P. i šačice (ali stvarno šačice) studenata, anti-globalista, anarho-sindikalistističkih zgubidana, bilo je više policajaca i fotografa.

Hit dana

Transitions Online je povodom 20 godina od pada zida napravio specijalan sajt posvećen ovoj temi.

Kultura sećanja

Ako gledate BBC World tokom oktobra i početka novembra, možda ste primetili da voditelji i gosti, koji su iz Britanije nose bedž u obliku cveta maka na reveru. Ko poseti Englesku tokom tog perioda videće da veliki broj ljudi na ulici takođe nosi ove bedževe.
U pitanju je obeležavanja dana veterana,tj. dana sećanja (Remembrance Day), koji se slavi 11. novembra paradom u Whitehallu, koju uglavnom predvodi kraljica, a počasno mesto imaju veterani svih ratova. Na kratkoj relaciji do Westminster Abby, ulica je posuta cvetovima, a čitava atmosfera je veoma ozbiljna i dostojanstvena, jer paradu predvode malobrojni preživeli iz Prvog svetskog rata, od kada je ova tradicija i započeta.

Simboličnim gestom, građani jedne zemlje obeležavaju važne istorijske događaje i još važnije se sećaju se žrtava koje su podneli njihovi pretci. Pisac Knjige o džungli, poznatiji kao autor pesme Ako (If), Rudyard Kipling je napisao pesmu Recessional, koja prvenstveno izražava tugu zbog propasti britanske imperije, ali koja se popularnom sećanju se transformisala u pesmu koja opominje da je zaborav nešto što nijedna države sebi ne sme da dozvoli.

Umemo da dovedemo trubače Medvedevu, da zatvorimo pola grada zbog Bajdena imamo aero mitinge, tokom kojih nas probijanje zvučnog zida podseća na to da smo samo deset godina ranije bili bombardovani, ali da li se ikada sećamo poginulih u bilo koja od samo u ovom veku tri ratna sukoba?