apple store kid

Nicholai White je običan 13-ogodišnjak iz Harlema, koji će postati slavan samo zato što voli da gluvari po radnjama. On odlazi u Apple-ovu prodavnicu u Sohou u New Yorku, pušta hip hop hitove i snima sebe kako lip synchuje, pa to kači na YouTube.

Danas ima skoro 9000 ljudi koji prate njegov kanal na YouTube-u. Klinac je viralan, što bi rekli.

Black Eyed Peas / I got a Feeling

Kanye West / Love Lockdown (remix)

Marketinški stručnjaci, apostoli kreativnosti se ubiše smišljajući sledeću viralnu pomamu. Klinja ih je prestigao. Ne postoji recept da budeš kul.

Via Ciaran Norris

Cooking History

Ako je slogan “6 ratova, 10 recepata, 60 361 024 mrtvih”, jasno vam je da Cooking History nije film o istoriji kuvanja. To je skuvana istorija. Slovački reditelj Peter Kerekes je napravio dokumentarac o vojnim kuvarima, počevši od jednog koji je pekao hleb za nemački Wermacht, Francuza na drugoj strani, kao i jednog koji je kuvao za vreme francusko alžirskog rata, pa sve do učesnika nedavnih balkanskih građanskih ratova – intervjuisan je hrvatski kuvar, obučen u maskirnu uniformu, koji je odlučno odbio ideju na ponovo kuva sa nekim Srbinom, dok su dve sredovečne debeljuce, bivše motelske kuvarice, koje su slučajno počele da kuvaju za vojsku devedesetih, na isto pitanje rekle “Zašto da ne?”.

Film je prikazan na Sarajevskom filmskom festivalu, a ja sam saznala o tome iz jučerašnjeg Jutarnjeg lista.
Zanimljiva je izjava bivšeg “probača” hrane Josipa Broza Tita, koji je izjavio da je u momentu kad je Tuđman izneo na sto pašticadu, Milošević Karađorđevu šniclu, a Izetbegović tufahije, Jugoslaviji je došao kraj.

more truths than one

proposition

valid argument

alright, still

don't you forget about me

John Hughes autor kultnih tinejdžerskih filmova iz osamdesetih, kao što su Pretty in Pink, Ferris Bueller's Day Off i Breakfast Club, preminuo je juče u 59.godini.
Filmovi će ostati zapamćeni kao, iako bazirani na stereotipima (štreber, luzer, loš đak najbolji frajer u školi, sportista, radodajka, padavičarka čine repertoar likova u svim filmovima) veoma zabavni, koji su tretirali srednjoškolske jade na inteligentan način. I pri tom bili popularni.

R.I.P. John Hughes.

pravih 29 hitova

Pre par nedelja, naše regularno veče u Brodu se poklopilo sa mojim rođendanom. Nazvali smo priliku “29 hits”. Jesmo puštali hitove, pa me je to nateralo da malo razmislim koji su to pravih 29 hitova. Svesti sopstveno iskustvo na samo 29 pesama nije lak zadatak, kako je u prvi mah izgledalo. Šta si stvarno voleo, a šta bi voleo da si si stvarno voleo? Autocenzura pretvara sve blamove od onih društveno (ne) prihvatljivih po svim standardima gradskog cool-a (Da, imala sam sve albume Bijelog dugmeta. Pa šta?) do već očekivane forme zadovoljstva u potaji (sve iz osamdesetih). Koliko si sklon prepoznavanju inovacije, započinjanju novih trendova, a koliko si sentimentalan i sklon mitologizaciji sopstvenog života?

Sve navedeno, nadam se da ćete mi oprostiti. Ipak, ja na ovom mestu vam otvaram dušu.

Madonna - Like A Prayer Nisam znala ni za crnog Isusa, ni silovanje pre početka spota, ni sve kontraverze koje je sve ovo izazvalo. Nisam ni znala ni ko je Madonna. Vojni kamp u Fažani, u Istri betonsko igralište pored terena za mini golf. Starije devojčice su smislile koreografiju, a videvši klinku pozvale i mene da probam. Posle sam to prodavala po školskom dvorištu ko sopstveni izum. Pre nego što je postala Engleskinja, profesionalna usvojivačica dece i kabala zaluđenik, Madonna je bila totalna carica. Jel ima neka devojka da se ne slaže sa mnom?

Pet Shop Boys – So Hard Kao dete nisam volela Lepu Brenu. I pre New Kids on the Block sam slušala Pet Shop Boys. Na obe činjenice sam posebno ponosna. Iako samo po sebi, to ništa ne znači, niti garantuje. Nisam ovaj spot videla skoro 20 godina, ne sećam se ničega sem da je crno beli i da ima jedan deo u kome se vidi voz. Album Behaviour na kaseti, kupljenoj u Beteksu na Banovom brdu.

Guns n’ Roses – You Could be Mine Od regresivne faze sa NKOTB spasio me Arnold Schwartzeneger. Jesam kupila Use Your Illussion i 1 i 2, ali Axel je ovde slučajno, da viče “majijaaaan”. Lik sa mašinkom je ono što pamtim.

Nirvana – Smells Like Teen Spirit Poznajem ljude kao što ste vi. Užasnuti ste i samom pomišlju da nešto može da bude veliko, značajno, generacijski. Moram da vas razočaram. Šta nije istinito u vezi sa gomilom ljudi velikih očekivanja, koji su odustali i pre nego što su počeli, koji su tako malo proživeli, a već su puni sarkazma. Koje je nemoguće iznenaditi. Zar oni svi ne govore “here we are now, entertain us”? Ako nešto treba da me obeležava kao deo mase, kao deo zajednice, pristajem da to bude ova stvar.

Oasis – Live Forever U gomili pogrešnih izbora devedesetih, ja izabrah Oasis umesto Blura. Danas smatram da je Damon Albarn jedna od najznačajnijih pojava u britanskoj muzici, ali ’94 Galagher koji peva “Maybe you're the same as me/ We see things they'll never see/ You and I are gonna live forever” je govorio ono što sam ja mislila i osećala.

Partibrejkersi – Mesečeva kći Jedno vreme mislila da je Cane apsolutni genije. To je bilo pre otkrića i forsiranja pravoslavlja, a ja sam imala 15 godina. “Svoj život provodi sama, mesečeva kći začarana ….” Ovo nije pravdanje, ovo je sjajna pesma. Koncert na Tašmajdanu sa najboljom prijateljicom.
Nina Simone – I Want A Little Sugar in My Bowl Na listi želja, ova je potpuno legitimna.

Tricky – Black Steel Devojčice koje slušaju hip hop deluju malo groteskno. Treba ipak svariti ko količinu mačizma, koji svaku žensku osobu sem rođene mame zove kučkom. Jes’ da sam pukla 30 dolara na dupli povratički album Wu Tang Clana, ali evo ovde da lepo kažem, ništa ja to nisam razmela, kung fu šaolin ratnike i napade pčeka ubica. Ali između ljutog repa i indi sentimenta stoji Bristol. A odatle je potekao Tricky. Opsesivno sam slušala album Maxinquaye ’96 tokom studentskog protesta. “Here is the land that never gave a damn about a brother like myself”. Ovo je posledica pogleda u prošlost duboku utopljenog u jeftinu nostalgiju, koji vidi stvari koje se nisu desile, ali kao da jesu. U tom smislu, to je bilo jedno strašno teskobno vreme, ali barem smo znali protiv koga se borimo. Jel možemo da kažemo danas sa istom (naivnom) ubeđenošću?

Darkwood Dub – U nedogled Jako dugo sam mislila da su DD najbolji domaći bend. I dalje se jako visoko kotiraju. Nekako vizuelno ne preterano atraktivni pojedinačno, isti je slučaj i pesmama, ja volim da slušam njihove albume. A ovaj mi je omiljeni.

Massive Attack – Unfinished Sympathy Isto mogu da kažem i za Massive Attack. Da pesme najbolje funkcionišu kad ih slušate u kontinuitetu. Sve sem Unfinished Sympathy. Najbolje funkcioniše dok je slušate i hodate širokim bulevarom, oko vas makroi, dileri i muzički saradnici ….

Tom Waits – Martha Waits ima daleko bolje pesme od ove. Ali srce mi se cepa na priču o dvoje matoraca koji se nađu konačno duboko u penziji. “Martha, Martha, I love you can’t you see”. Provela bombardovanje otkrivajući Waitsa, uvek zagrcnem kad čujem ovu stvar.

The Afghan Whigs – My Curse Ovu pesmu ne peva Greg Dulli. Navodno je tekst o svemo šta dozvolimo u ljubavi i do kojih granica je neko spreman da pati suviše ličan. Zato pesmu peva Marcy Mays. U istom sado-mazohističkom “ti me ne voliš, ja to me ne sprečava da pravim budalu od sebe” je i Come Take Me Out Ryana Adamsa. Treba biti u posebnom raspoloženju da bi iskusili dokumentovanje raspada jedne veze. “Enslaved I only use as a word to describe the special way I feel for you”. Hard stuff, kažem ja.

Pavement – Range Life Steven Malkmus izgleda kao student postdiplomac, a ne kao pevač rock benda. Humor, poza, ironija, mladost. Jednom rečju indi-go.

Will Oldham – New Gipsy Možda je I See the Darkness njegova najbolja pesma, Work Hard, Play Hard takođe srcu draga, a slušanje Blood Embrace sa albuma Superwolf me ispunjava jezom, preslušavam je iznova, a obećavam da neću. Ali Joya je njegov prvi album koji sam nabavila i zato pokušavam da se setim osećaja kad sam čula ovaj u nedostatku bolje reči sevdah. Will Oldham u svom najraspusnijem raspoloženju “You can lay me out a place, It's time i had some love, Have the ladies gather round,And do me from above”.

Bob Dylan – You’re Big Girl Now Bila sam na koncertu Bob Dylana kad sam imala 17 godina. To je onda kad sam kupila dupli album Wu Tanga. Ok, znala sam Knocking on the Heaven’s Door i All Along the Watchtower. Tj. ništa nisam znala. Od Dylana bi se mogla napraviti posebna lista pesama. One More Cup of Coffee, Visions of Johanna, Don’t Think Twice, It’s Alright….. Ali ovo je moja omiljena pesma. Svih vremena. Značenje se menja kad je slušaš u različitim dobima. Ali uvek si ta devojka. “You were big girl all the way”.

Aretha Franklin – Dark End of the Street Pesmu je napisao Dan Penn i do danas je opstala kao soul standard. Ljubav i izdaja, tajna i sramota. Postoji verzija Afghan Whigs (odlična) i Cat Power, između ostalih. Ali deonica u kojoj Aretha zapeva “They gonna find us” će učiniti da se naježite od napetosti. Čak i da niste vi ti koji ste uhvaćeni u prevari.

Interpol – Leif Erickson Paul Banks je najenigmatičniji tekstopisac svoje generacije. Jes pretenziozan, željan da pokaže erudiciju na svakom koraku. “She says brief things, her love’s a pony.My love’s subliminal”, ali je pesnik. Pravi. Tu su stilske figure, assonance i aliteracije (“follow the speed into star-swept night”). More igra važnu ulogu (The Lighthouse, Take You On a Cruise). Leif Erickson je Norvežanin, prvi Evropljanin koji je došao u Ameriku. A ovo je pesma o odnosu dvoje ljudi. Neviđeno zajebanom, naravno.

The National – Ada Slično Interpolu, i kod The Nationala u prvi mah nemaš pojma o čemu je pesma, onda misliš da znaš, da bi na kraju shvatio da ti ništa nije jasno. Ali do tada je prošlo previše vremena. Album se vrti i dalje. Klavir je ovde ključna stvar. U ovoj pesmi ga svira Sufjan Stevens.

Nick Cave – Let Love In Samo jednoj osobi je dozvoljeno da priziva boga i pri tom bude najstrašnije patetičan. To je Nick.

Keith Jarett – Cologne Concert part 1 Iskreno, ne znam ništa o Keith Jarretu. Ni o ovom koncertu. Prvi put sam čula prošle godine jedan deo u filmu Intimni dnevnik Nanija Morettija. U delu kad Moretti vozi vespu da vidi mesto na kom je navodno ubijen Pier Paolo Pasolini. Valjda zbog toga svaki put kad slušam ovaj album, mislim na vreme provedeno u Italiji. Koncert je kelnski, ne fjorentinski zaboga. I potpuno je božanstven.

Elis Regina – Como Nossos Pais Još jedan favorit iz prošle godine. Mada je pesma stara 30 godina. Elis Regina je jedna od najpoznatijih brazilskih pevačica. Sarađivala je sa Antoniom Carlos Jobimom. Umrla je početkom osamdesetih od mešavine alkohola i kokaina. Iako je poznata po svojoj interpretaciji bossa nove, ova pesma ne pripada tom periodu. Ne pričam portugalski, ali prva stvar koju sam razumela je “viver é melhor que sonhar” (bolje je živeti nego sanjati). Prevedeno, pesma je o nadi, o promeni i o tome da I kad ona dođe, mi ćemo suštinski ostati isti, živeti kao naši roditelji (Como Nossos Pais).

Pionir 10 – Da Da Da Iako je muzički (i geografski) daleko od prethodno spomenute, po nekom stavu prema životu ("i uvek kad vidim, isto je sve"), ova stvar pripada istom registru. Veri da će jutro promeniti sve, i osećaju da to ustvari ništa ne znači.

Goribor – Bez Poniženi i uvređeni. U Srbiji.

Joy Division – Love Will Tear Us Apart Najbolja ljubavna pesma je o ubistvenoj rutini svakodnevnog života.

The Clash – Guns of Brixton Iako se Joe Strummer visoko kotira na listi ličnih heroja, izbor pada na jedinu pesmu koju je napisao i otpevao Paul Simenon. Bas nas uvodi u jedno od najproblematičnijih mesta u Londonu.

Bruce Springsteen – State Trooper Slično Dylanu, kod nekoga ko ima toliki opus jako je teško izabrati favorita. Ponekad pomaže to kako se muzika slaže sa filmom. Pomislite na Rolling Stonse u filmovima Scorsezea. Završetak prve sezone Sopranosa, Tony vozi po mračnom autoputu, kreće ova pesma. Odjavna špica.

Calexico – Quattro Tuga za jugom. Soundtrack za road movie koji se završava u pustinji.

The Replacements – Unsatisfied Paul Westerberg je opevao tinejdžersku neprilagođenost na svet kao niko drugi. Tako da možete da se identifikujete sa tim osećajem nezadovoljstva ceo život. “Look me in the eyes and tell me that I am satisfied”.

Marrianne Faithful – Before the Poison Nisam stavila PJ Harvey na listu. A ona to definitivno zaslužuje. Onda može ovde kao autor pesme koju peva najpoznatija i najtalentovanija grupi na svetu. Jaggeru, vataj beleške, ovako se dostojanstveno stari.



Ako su postojale zamke, ja sam u njih sve upala. Devojčice obraćaju više pažnje na tekstove, ne smeta im kad je pevač dobar frajer. Ali u mitomaniji ne zaostaju za momcima, koji bi ipak bolje odali dužno poštovanje svim tim legendarnim bas linijama. I da, ako budem sledeće godine pravila ovu listu, ona će sigurno drugačije izgledati, sastavljena od onoga šta je bitno i šta je bilo, kao i svega što je moglo da bude.

Veća participacija ili izraženija besparica

Ne želim da pišem o tome da li je država ili fondacija privatne kompanije treba da da stan nagrađenom sportisti. (Država) Ili da li treba pomoći njemu ili nekom drugom talentu? (Svima treba).



Danas prilikom dodele stana Miloradu Čaviću, televizija koja je to organizovala je ne samo intervjisala njegove buduće komšije, nego je udarni deo vesti posvetila čitanju komentara ove vesti na sajtu B92.

I oni nisu jedini. Posle slučaja Crna reka, Vreme je obezbedilo nekoliko strana za reakciju čitalaca na tu priču. Nastavilo se pozivom ljudi da se sete devedesetih i nešto napišu na tu temu. I ako srpski mediji deluju zainteresovani za narod samo kad treba menjati ženu ili blejati u poznatoj kući na Košutnjaku, sve u cilju veće gledanosti, tj. profita koji donosi reality show produkcija, ova vrsta posezanja za većim udelom vox populi u programu, čini mi se nije deo strategije, već posledica krize koja pogađa sve, pa i medije. Ajdmo, ajde user-generated contentu. I u starim/novim medijima sigurno pali.