Ko se potrudi videce Djokovica kako trenira iza mreze
Priznajem, slabo ja poznajem sport. Pošto pamtim svakava imena, pošto mi je mozak naštelovan na triviju, znam imena raznih sportista, klubove i trenere, ali ne zato što pratim, jer samo mi još jedna stvar za praćenje fali, nego slušam muškarce kako pričaju, pa se to zalepi. To ponekad može biti korisno kasnije. Sa muškarcima naravno. Ali kad sam bila klinka gledajuću Moniku Seleš htela sam da postanem teniserka. Trenirala godinu-dve i to je to. Naravno da sam danas ponosna na naše tenisere, ali prosto nemam živaca za meč u televizijskom prenosu. Sa druge strane, ja obožavam medije. Pa tako šansa da radim u press centru ATP turnira je ustvari super prilika. Em što sam pogledala dva meča – uživo je sjajno, verujte mi vi kolege laici. Em što sam se družila sa novinarima. Jedan od njih je Vincent Cognet iz francuskog L’Equipa. Francuz koji priča engleski, sluša The Who i raspituje se za beogradske kafane. Ja ne pričam francuski, ali pokušala sam da pročitam ovaj članak koristeću znanje drugih romanskih jezika i čini mi se da je Vincent napravio zanimljivu priču. Sa jedne strane pratio turnir, sa druge zanimao ga je Beograd, srpski mentalitet, reakcije ljudi na turnir.Evo teksta, pod nazivom Bienvenue au Djokovic Open ovde.
