Ili matura u Srbiji. Nostalgija je potpuni gubitak vremena. Još uzaludnija stvar od toga je mišljenje da je nekada “u naše vreme” sve bilo bolje, pristojnije i lepše. Ma bilo je isto ovako, možda i gore … Sticajem okolnosti sam zavirila u život današnjih tinejdžera pre neki dan i bila skoro ponukana da izjavim da je možda stvarno nekada bilo bolje, ali sam se zaustavila na vreme i skapirala da je njima super, ma koliko ja danas u to ne mogu da se uživim. Činjenica da je jedna reč mog zvaničnog zanimanja profesor treba da me upozori da ni ne pokušavam. Živim u ulici gde se nalazi jedna gimnazija, tokom velikog odmora ne možete da uđete u prodavnicu ili lokalni kafić od napucanih tinejdžerki, a pred školom se zaustavljaju motori i fensi kola. U petak je bio poslednji dan škole, maturanti su organizovali nekakvo ozvučenje tako da nije moglo da se živi od turbo folk hitova (prepoznala sam i Džeja u jednoj od pesama, majku zar nisu odmakli malo, to je bio hit u mojoj osnovnoj školi) i raznih eurotrash (tbc, tbc, tbc…) ritmova. Celo dvorište je bazdelo na pivo, momci su pevali sve pesme navijačkim horskim stilom, njihove drugarice se uvijale ko da su na takmičenju za Zvezdu Granda. Nekoliko policajaca se tuda muvalo, gledali da klinci ne naprave neko sranje, pošto su dvojica rasturila neki hidrant i bili spremni da organizuju grupno kupanje i miss mokre majice u školskom dvorištu.
Posle toga otišla sam da se vidim sa jednom drugaricom kojoj je radno mesto pored osnovne škole. Slika ista, nema alkohola, ali su četrnestogodišnjaci izneli muzički stub napolje, zagrlili se i pevaju.
Jedna od najizlizanijih fora vezana za maturu je da je sama proslava “jedno od najlepših večeri u vašem životu”. Pre jedno od najsmešnijih. Lakirane frizure, odela koja vise, previše šminke, ne zna se koje više go, a manje obučen – pevaljka ili drugarice maturantkinje. Evo kako to rade u pravom getu.
Zato sam bila prisiljena da se podsetim “kako je to bilo u moje vreme”. Po cenu da zvučim ko moja baka, koju je taj događaj zatekao za vreme okupacije, poslednji dan škole se pogodio sa krajem bombardovanja tako da nije bilo glamura ili trubačkih orkestara. Pet godina mature smo slavili. Na splavu koji je kasnije postao Povetarac. Pošto sam ja dežurni drkadžija i pametnjaković smatrala sam da je potpuno besmisleno organizovati proslavu kad niko nije završio fakultet, a kamoli se udao, razveo, oćelavio, ugojio, krenuo sa prvim estetskim operacijama, otvorio firmu, bankrotirao, proneverio neke pare, uzeo da vadi slike iz novčanika svoje troje preslatke, ali pomalo debele dece … U čemu je poenta okupljanja ljudi koji su prestali da se druže, ako ne da vide gde je ko dogurao u životu. Ali naša petogodišnjica nije bila bez svojih svetlih momenata, stvarno je bilo prijatno iznenađenje videti neke ljude, manje više su se svi pojavili, đuskali su celo veče, bile su i karaoke (momenat za zaboraviti – drugarica koja inače živi u Nemačkoj izvodi “Moj Beograde” od Cece). Jedna od onih žurki na kojoj se svi opuste i potpuno izgube, prognoziram da ćemo za 10 godina stići i do “O mladosti” momenta.
Najbolja prošlost je ona koja se nikad nije dogodila. Ili se dogodila nekom drugom. U to ime tri sjajna filma sa temom mature za tematski filmski marathon.
Say Anything 
Dazed and Confused
