popkitchen

welcome to portlandia

2011-01-31T15:09:00.000-08:00

Pisac Douglas Coupland je bio hit u vreme kad sam išla u gimnaziju. Ali iz ove perspektive, on deluje kao neka fenomenološka književnost, više je zgodan za nalaženje kul naziva za određene pojave nego što je u pitanju dobro pisanje. Sećam se njegovi likovi, barem oni iz Generacije X ne rade ništa, a najveći problem im je što nemaju nijedan stvaran problem. Eh, slackeri iz devedesetih, koji nose karirane košulje, ne rade ništa i kontempliraju najnoviji album grupe Pavement, toga nema više. Nigde, sem u Portlandu. Kao što kaže uvodni skeč serije Portlandia - Dream of the 90's is alive in Portland.

U pitanju su skečevi, koje su smislili Fred Armisen iz Saturday Night Livea i Carrie Brownstein, koja je nekad svirala u grupi Sleater Kinney. Podsmevaju se i ostacima Couplandovog weltschmetza, koji je izgleda samo preživeo u Portlandu, i svemu onome što je Amerika postala u međuvremenu - svi koji se lože na eco-friendly hranu, organic kafu, Apple gadžete, social media networking, političku korektnost i prihvatanje svih bizarnih različitosti su na udaru.

Za sada su dostupne dve epizode, od šest koliko ih je snimljeno.
O ovome ne bi znala da nema bbkov iliti pop suknje.

šta mi spremaš?

2011-01-30T05:10:00.000-08:00

Eat Tweet je jedan od najgenijalnijih poklona koje sam ikada dobila.

Maureen Evans je skupljala recepte i prevodila ih Twitterese, tj. skraćivala ih na oblik od 140 karaktera. Pri čemu njen kuvar sadrži i najkompleksnije recepte, kao što su beef bourguignon ili recepte za hleb i pravljenje domaće paste.

New York Times se pita da li je moguće nekome objasniti šta da radi u samo 140 karaktera, dok Epicurious zaključuje da ova knjiga nije za početnike.

Možete da pratite Maureen na Twitteru, ona je @cookbook.

Evo kako to izgleda - supa od lososa.

Salmon Chowder: bbq 2filet3m/side@high. Brwn 2leek&garlc&celery/T oil. Simmr9m+2c h2o&tater/bay. Heat+2c lgtcrm/2T tompaste&dill/s+p; +fish.

Ili ovaj super sos za špagete:

Roasted Tomato Sauce: Chop,mix3lb tom/onion/sprgoreg/⅓c olvoil&whlgarlc/s+p. Partly cvr in bkgdish~h@375F. Sieve(opt); +3T tompaste. Yld~2c.

cinema comunisto

2011-01-30T04:12:00.000-08:00

Nisam nostalgična za onim što se desilo. Prošla sam kroz to, ne bih ponovo nikada. Ali osećam tu toplinu i neku sentimentalnost prema stvarima koje se nisu nikad desile.

Kad gledam slike iz ranih šezdesetih recimo, to deluje kao neka mladost čovečanstva, svi su upristojeni i skromni, smeju se, očekuju dobra vremena. Ne znam da li su se tako stvarno osećali. Ali gledam te "ljubav i moda" fotografije iz bivše Jugoslavije, Sofiju Loren i Elizabeth Taylor sa Titom, imam napad patetike. Ne u smislu, jao kako je bilo bolje, kako se sanjalo veliko, kako se verovalo, slepo i bespogovorno. Kao da su ljudi imali luksuz te naivnosti i to im se vidi na licima.

Sinoć sam imala tu vrstu epizode tokom filma "Cinema Comunismo". Pola sale je verovatno grcalo za svojom mladošću, čak sećajući se da to što su ih vodili da gledaju "Kozaru", "Bitku na Neretvi" i "Sutjesku" pod direktivom i nije bilo tako loše. Ovi mlađu su sigurno pomislili "al smo jadni danas".

Informativan, dinamičan, emotivan. Totalna preporuka.

Cinema Komunisto (trailer) from Mila Turajlic on Vimeo.

50 najodvratnijih amerikanaca

2011-01-26T03:10:00.000-08:00

artbikemike@flickr

Kao protiv teža Blicovim lista najmoćnijih tajkuna, medijskih mogula i estradnih zvezda.

Sve što znam o američkoj unutrašnjoj politici nije posledica povremenog čitanja New York Timesa, već sporadičnog gledanja genijalne fake-news talk show emisije "Daily Show" koju vodi komičar Jon Stewart.

Iza ovog zapaljivog naslova, krije se lista najodgovornijih ljudi za situaciju u kojoj se nalazi Amerika. Čak i da nemate pojma o vedetama Fox Newsa, frikova koji se skupljaju oko Tea Party, republikanske korporativne vrhuške, a znate ko su Sarah Palin i Barack Obama, uživaćete u zdravoj dozi cinizma i strastvenoj potrebi da se sranje nazove pravim imenom. Listu je kompilirao sajt The Beast.
A na vrhu liste, je običan čovek. Amerikanac, ili bilo ko drugi.
1) You
Charges: Your brain’s been cobbled together over millions of years of blind evolution and it shows. You’re clumsy, stupid, weak and motivated by the basest of urges. Your MO is both grotesquely selfish and unquestionably deferential to questionable authority. You’re not in control of your life. You wear your ignorance like a badge of honor and gleefully submit to oppression, malfeasance and kleptocracy. You will buy anything. You will believe anything. You believe that evolution is a matter of belief. You likely scrolled down to #1, without reading the rest, because you’re an impatient, semi-literate Philistine who’s either unable or unwilling to digest more than 140 characters at a time. You think Epic Beard Man is a national hero and that Bradley Manning might be Eli and Peyton’s brother. You believe in American exceptionalism despite the contrary, compelling and overwhelming evidence. You tacitly partake in all manner of atrocity without batting a lash. You’re actively participating in our species’ extinction and you’re either in denial or you just don’t give a shit. You escape into every sort of mind-numbing distraction and ridiculous, convoluted fantasy, so you don’t have to face the bitter, terrifying fact that your life is utterly meaningless.
Aggravating factors: The careers of Rush Limbaugh, Oprah Winfrey, John Stossel and Justin Bieber; the success of The Secret, “Medium” and Atlas Shrugged; the election of Rand Paul; the existence of Kentucky, Texas and “Sarah Palin’s Alaska.”

Via Kottke

jedva čekam

2011-01-12T07:24:00.000-08:00

"Tilva Roš" od prvog februara u bioskopima. Likovi deluju ko naturščici. Panda Bear na špici. Obećava.

arcade fire i raskid sa devedesetim

2011-01-10T13:40:00.000-08:00

Slušala sam Arcade Fire pre dve godine u Londonu. Karte su bile prodate, pa sam se javila da volontiram. Trebalo je da se skuplja novac za pomoć organizaciji koja pomaže zdravstvenom sistemu na Haitiju. Išla sam hodnikom koncertne dvorane i vikala "give out a donation", skupila 40 funti (dva puta više nego što košta karta) i dobila besplatnu majicu. Posle certa, odveše nas u nekakav backstage da vratimo neki promotivni materijal, Win Butler nam je oznojen lupao high five, obučen u majicu The Cure.

A kako su zvučali? S'obzirom da ih ima tušta i tma na sceni, slabi su. Mora to ubedljivije. Nadajmo se da na Exitu neće zvučati ko sisice.

Al super što dolaze, kaže osoba kojoj je dolazak LCD Soundsystema više značilo od svirke Faith No More. Daj malo nešto aktuelno, nešto što je završilo na godišnjoj listi. Možda će neko onda više da očekuje novi album neke trenutno popularne grupe, a ne dolazak benda koji je slušao kad je imao 14 godina. Za to smo se valjda borili - da izađemo iz devedesetih, a ne da im se stalno vraćamo.

in the room where you sleep

2010-12-21T15:36:00.000-08:00

Gledala sam Half-Nelson pre neki dan. Kakav fenomenalan film, onako jeftin i jednostavan, pomisliš ovo je toliko lako da bi ja mogla da snimim ovakav, ali nikad neću. Možda zato što je teško da nađeš Broken Social Scene da urade muziku za film.

Ne samo da je Ryan Gosling odličan glumac i pravi macan, on ima bend. I ja sam pomislila - Jared Leto u 30 Seconds to Mars ili bend Kianu Reevsa koji ima "dog" u svom nazivu (nije Dog Man Star, to je album od Suede, ali neki pas jeste).

Dead Man's Bones nisu šminkerski emo-hard rock-maroon 5 sranje, to je koncept.
Ryan i njegov najbolji prijatelj Zach Schields su shvatili da ne samo da su im muzički ukusi slični, već da dele pasiju prema jeftinom zombi hororu i pričama o kućama koje su opseli duhovi. Prvo su krenuli da prave mjzikl na temu zombi ljubavne priče, ali kako to niko nije hteo da finansira, snimili su album.

Dead Man's Bones se drže low-fi estetike, ni Ryan ni Zach nisu bog zna kakvi muzičari, navodno su počeli da sviraju kad su odlučili da prave bend. Sve pesme su snimili iz najviše tri pokušaja, a na albumu im pomaže u kreiranju te retro-bizar atmosfere, pored šlagerskog Goslingovog glasa, dečiji hor.

Pitchfork im je dao 7,1. Što je dobro, ako su poslednjem albumu The National dali 8,7, a Interpolu 4,6.

Pomalo Arcade Fire iz "Funeral" faze, pomalo Beckov šmek, seksi bariton Elvis meets Johny Cash glas i horor filmovi B produkcije.

Pop trivia: Ryan je deo poslednje generacije Mickey Mouse cluba, čiji članovi su mega popularni B.Spears, C.Aguilera i J.Timberlake.

Ryanov profil u New York magazinu.

hit nedelje - hauschka

2010-12-12T15:13:00.000-08:00

Hauschka je pijanista Volker Bertelmann, čija muzika je dokaz da eksperimentalno ne mora da isključuje melodično. Ko nije bio u Reksu da čuje njegov nastup prošle nedelje ima šta i da žali. Njegov pristup sviranju klavira je nastojanje da iz jednog instrumenta izvuče što je više moguće različitih zvukova, tako da se slušaocu čini da čuje dobro usvirani orkestar. On to postiže tako što u sam klavir postavlja različite predmete, koji daju potpuno neverovatne zvukove.

Pri tome je jako ljubazan i pažljiv prema publici, sa kojom je ostao da razgovara posle koncerta. Prilažem dokaz.

modern family

2010-12-09T14:02:00.000-08:00

Posle prve epizode serije "Modern Family" pomislila sam ovo nije za mene, ovo je za onaj narod koji ne zna šta će sa decom, ako im ne radi igraonica i za keve, koje tortu za rođendan naručuju od keteringa. Tri porodice (povezane, ali ja to nisam skapirala u toj epizodi), od toga jednu čini gay par sa usvojenom kineskom bebom, su mi delovale užasno usiljeno, sa svim mogućim stereotipima i humoru koji se bazira na "modernosti" vremena - zaštiti stvari u stanu, kako se beba ne bi povredila, dečijim ajpodima i blekberijima i slično.

Ali posle par epizoda (nisam odustala, zgodno je da gledaš dok nešto jedeš, svaka epizoda traje 20 minuta), humor koji je zasnovan na različitim temperamentima i karakterima junaka je preovladao. U epizodi koju sam gledala danas, se pojavljuje Edward Norton u cameo ulozi, nisam mogla da nađem Youtube klip, ali izdržite do osme epizode ... ima i pevanja.

Nisu Simpsonovi, ali "Modern Family" su na putu da budu najvoljenija američka porodica.
Kalvinisti su ih već osudili, pošto šire gay propagandu. Dovoljna preporuka.

Ed Norton nije jedina zvezda koja se pojavljuje.

wishlist #1: blue valentine

2010-12-08T15:49:00.000-08:00

Ako u filmu igraju Ryan Gosling i Michelle Williams, a muziku je pisao Grizzly Bear, to mora da je neki Sundance indie filmić.

Ali ako je film bio prikazan u Kanu, svi hvale način na koji je priča montirana - raspad braka je predstavljen kao rešavanje misterije i malo mu je falilo da dobije ozloglašeni NC-17 rejting zbog, kako Wikipedia kaže "intenzivno emotivne scene seksa", možda imamo "Scenes from a Marriage" za našu generaciju.

U svakom slučaju, ja bih da gledam.

lenghts of love

2010-11-25T15:22:00.000-08:00

Ne smatram sebe muzičkim kritičarom, mada postoje solidni razlozi za tvdnju da sam upravo to.
Mešavina faktografije, radoznalosti i trivije, mogućnost pravljenja analogije, (nepotrebna) potreba da kažeš šta misliš uvek i svuda, mislim da je to u pitanju. Tolerancija i razumevanje, kao kod NGO aktiviste – mrzim taj žanr, ali mogu da objasnim zašto je to važan album, makar mi ništa ne značio u životu.

Ali ne umem da objasnim zašto je Intepol moj omiljeni bend. On se jednostavno meni obraća, to je najviše što mogu da kažem na tu temu. Što ne znači da znam o čemu se radi u njihovim pesmama. O komplikovanim ženama? O opijatima? O ženama i opijatima istovremeno?

Zato ne mogu da vam dam prikaz koncerta Interpola u Beču prošlog četvrtka. To je kao da vam dajem prikaz dobrog seksa.

you wear those shoes like a dove

Iako sa dobrim argumentima, kolega Fridom tvrdi da Intepol ne treba da sviraju uživo, da ih je najbolje konzumirati u tami sopstvene sobe, ne slažem se. „She found a lonely sound“ kaže Paul. On ne može da zamisli koliko sam srećna.

Specijal Noći veštica, snimak koncerta.

greenberg

2010-11-01T02:10:00.000-07:00

Greenberg je tipičan njujorški film, ali snimljen u Los Angelesu.

Greenberg je moderna verzija Cassavetasovog Minnie and Moskovitz.

Ben Stiller nije duhovit. LA nije sunčan, već je jesen. Stiller pokušava da svuda stigne peške.

James Murphy iz LCD Soundsystem je radio muziku, ali u jednom momentu ćete čuti ovu stvar od Galaxie 500.

ima nade

2010-10-12T01:40:00.001-07:00

Deca iz vrtića "Nada Purić". Moj vrtić.

pop cooking#3 – gurmani iz radničke klase

2010-10-02T12:47:00.000-07:00

Ko prati ovaj blog (ne znam koliko vas je ostalo) zna da ovo nije moj dnevnik. Tako da dva meseca unazad, svašta se izdešavalo, ali ko zna zna.

Hrana, naravno, me vraća nazad. Kad preporučujem neki sajt, volim da kažem kako sam ja dospela tamo. Moram da se otresem te manične potrebe da stavljam reference svuda. Na zanimljive stvari na netu se prosto ... nailazi.

Setih se. Gledala sam kako Sophie Dahl (nekadašnja manekenka zanosnih oblina) pravi neke poslastice, pa me je zanimalo da vidim da li ima neka video instrukcija za pravljenje španske tortilje. Ko nije probao, to nije lepinja, kako kod nas zovu ono u šta umotaju pljeskavicu. To je neka vrsta omleta sa krompirom, koja se jede hladna, ko slani kolač. Tapas da budem precizna. Zvuči jednostavno, probala da napravim iz bez recepta, oslanjajući se na instikt, još kad sam prvi put bila u Španiji 2002. I nikad mi nije uspelo. Moglo je da se klopa, ali to nije bilo to. Da ne objašnjavam evo recepta ovde.

Ono što mi je privuklo pažnju je da ovo nije kućni video, nego pokušaj malkice ozbiljnije produkcije. U pitanju je web emisija Working Class Foodies, koja se emituje na sajtu Hungry Nation (poznat logo, a?), koji okuplja nekoliko blogera, koji svoje recepte dele u pisanoj i video formi.

Working Class Foodies su brat i sestra sa Floride koji trenutno žive u Njujorku i studiraju na Tish School of Arts, lože se na kuvanje i cilj im je prave zdrave obroke od sastojaka sa lokalne pijace za manje od osam dolara. Obzirom na blizinu Kalenić pijace i želju da obnovim jesenje-zimsku garderobu, mislim da će mi recepti Rebece i Maxa postati svakodnevni ritual.

Evo recepta za doručak. Ko nije probao granolu, nek se smeje što postoji recept za doručak. Granola je neka vrsta cruncha u musliju, ali možete da je napravite sami, da bude zdrava i ne previše slatka. Moja kuma kaže da to stalno pravi, ja nisam, ali planiram ovih dana.

Kuvala sam i ja prethodna dva meseca između ostalog. Evo jednog letnjeg recepta, koji bez problema može da se pravi i u drugim godišnjim dobima. Pasta salata sa pinjolima i fetom.

Počnete tako što naberete sveži bosiljak sa terase (leti naravno). Sad ga kupite u Malom Kaleniću ili u Maksiju, gde ga ponekad ima. Ovo ne može da se fejkuje mora bosiljak u listovima, to je osnova salate.

U činiju sipate maslinovo ulje, izgnječite jedan čen belog lika, nasečen na trake sušeni paradajz i crne masline (one pomalo dimljene, što deluju skvrčeno) i iscepkate bosiljak.

Kad se skuva pasta, pomeša se kad se malkice prohladi. Taman da se testenina lepo obloži maslinovim uljem.

Na kraju salati se dodaju pinjoli (koliko sam čula ima u raznim zdrava hrana prodavnicama, ja uzela na pijaci, a pre toga se posvađala sa džukcem koji tvrdi da se to uvozi i za 100 gr traži 300 dinara) i izmrvljena feta.

E to ja zovem never-ending summer u tanjiru.

ready to start

2010-08-02T07:27:00.001-07:00

Arcade Fire su mnogoljudni bend iz Montreala, predvođeni bračnim parom Butler-Chassagne, a standardnu postavu upotpunjuju violina i harmonika.

Opsednuti smrću (debi album Funeral), religijom (orgljuje na albumu Neon Bible), Arcade Fire su ovoga puta inspirisani životom u predgrađu.

Na početku karijere su obradili Talking Heads (This must be the place), pevali zajedno sa Bowiejem (Wake Up), a sada su na muzičko-tematskom terenu Bruce Springsteena.

Sve dalje od čudnjikave kanadske postave, a sve bliže stadionskom roku, utisak je koji se nameće posle nekoliko slušanja.

Do zvaničnog izlaska albuma, moguće je strimovati Suburbs na sajtu NPR.

Čovek formerly known as Freedom se izjasio na svom sajtu.

that's why i hold you dear

2010-07-19T04:21:00.001-07:00

Posle Lights, singla ispunjenog tenzijom i gitarom koja zvuči preteći, Interpol se vratio svojoj furioznoj formi u pesmi Barricade, u kojoj bubanj vodi priču, a gitare dovode do (orgazmičkog) završetka.
Neki raskid/raspad je u pitanju (I would not leave you without a kiss), obavezno prisustvo životinja (thieves and snakes need home), kao i uvek u stihovima Paul Banksa zajebane stvari su u pitanju.

Uverite se sami:

Interpol - Barricade

Sve ovo puno obećava – sedmi septembar je datum izlaska četvrtog albuma, koji nema nikakav poseban naslov već se zove po bendu. Onaj super oštri crno-beli/crveno-beli logo sa Helvetica Neue fontom (nemojte da me držite za reč, na netu tako piše) je zamenio crno-sivi logo, koji više podseća na neki metalski bend, nego na ove minimal Njujorčane. Ali zato će srećnici koji naruče disk unapred, dobiti postere koje je radio Shepherd Fairy.

novo logo koji se raspada

Paul by Shepherd Fairey

Spot za numeru Lights je previše izdizajniran, lezbo Japankice, koje ušmrkavaju beli plamen, devojka koju kupaju i oblače u nekakav kožni kombinezon, više podseća na visokobudžetnu art instalaciju, nego na muzički spot. Riba koja na kraju kreće da bljuje belu tečnost, a sve crno oko nje, jel to neka simbolika overdouza, nemam pojma, ali ovakvo pretenciozno sranje (ok, aj sad da pravimo savremenu umetnost, koja je lepa i ne kaže ništa) ubija pesmu, koja je sama po sebi ubica.

Jel treba da kažem da im je sve oprošteno i da brojim dane do 7.septembra?

bookmark 'em #3

2010-07-06T07:28:00.000-07:00

Jedan od mojih omiljenih muzičkih blogova Pretty Much Amazing je pokrenuo mp3 tumblr blog Famous Sounding Words sa koga uglavnom možete da preslušavate nove numere, a neke bogme i da i da skidate.

Hor PS22 Chorus sa Staten Islanda će raznežiti i najgore cinike. Deca pevaju standarni horski repertoar, ali su postali YouTube zvezde zahvaljući izvedbama hitova.

Lady GaGa Just Dance

Phoenix Lisztomania

via Autabout

beogradska scena u new york timesu

2010-06-13T07:35:00.000-07:00

Rachel Doyle koja je pisala tekst o noćnom životu u Beogradu, nije fascinirana turbo folkom, igranjem na stolu do zore, ona piše o klubovima (KC Grad, 20/44) i bendovima (Petrol, Svi na pod! i Repetitor), koji su aktuelni za barem jedan deo Beograđana.

Ako ovo ne ubedi Njujorčane da krenu u buljucima ka Beogradu, ništa neće.

skeptici protiv optimista

2010-06-05T14:21:00.000-07:00

Šta je posledica Interneta na naše saznajne mogućnosti? Da li nove tehnologije predstavljaju kognitivni višak ili nedostatak? Wall Street Journal je pozvao dva relevatna sagovornika da daju svoje viđenje ovog problema.

Nicholas Carr je poznati web skeptik i autor više knjiga, od koji se poslednja zove The Shallows: What Internet is Doing to Our Brains. On tvrdi da ubrzavanje produkcije i primanja informacija na internetu nas ustvari čini glupljim, a ne pametniji. Njegov esej se zove Does Internet Make You Dumber?

What we seem to be sacrificing in all our surfing and searching is our capacity to engage in the quieter, attentive modes of thought that underpin contemplation, reflection and introspection. The Web never encourages us to slow down. It keeps us in a state of perpetual mental locomotion.

It is revealing, and distressing, to compare the cognitive effects of the Internet with those of an earlier information technology, the printed book. Whereas the Internet scatters our attention, the book focuses it. Unlike the screen, the page promotes contemplativeness.

Sa druge strane, Clay Shirky je veliki web 2.0 optimista, koji slavi mogućnost saradnje na internetu koja nam je dala Wikipediju ili open source softver, a njegova poslednja knjiga se zove Cognitive Surplus.

We are living through a similar explosion of publishing capability today, where digital media link over a billion people into the same network. This linking together in turn lets us tap our cognitive surplus, the trillion hours a year of free time the educated population of the planet has to spend doing things they care about. In the 20th century, the bulk of that time was spent watching television, but our cognitive surplus is so enormous that diverting even a tiny fraction of time from consumption to participation can create enormous positive effects.

Moje mišljenje bi bilo negde između, možda bliže Carrovom stavu. Koliko god da se slažemo sa stavom da je Internet jedna forma kolektivne inteligencije, kao i način mnogo lakšeg organizovanja što bi Shirky tvrdio, njegov stav podrazumeva da sama arhitektura interneta podrazumeva mnogo budalaština, koje eto moramo da selektujemo. Srećni što to radimo sami, a ne neko drugi umesto nas. I koliko god da se slažemo sa demokratizacijom, kao vrhunskim principom u društvu, Shirky se ne bavi stvarnim kognitivnim efektom, koji je poprlično mračan. Internet, kao što Carr tvrdi podrazumeva sposobost multitaskinga, što se vrlo lako prenelo na realan život, prvenstveno posao. Ako ne multitaskuješ, to jest žongliraš deset zadataka istovremeno, onda loše radiš. U savremenom svetu to je očekivano da obavljaš nekoliko zadataka istovremeno. Pogledajte oglase za posao, svi navode potrebu za izvršenjem više zadataka u kratkom vremenskom roku, naravno snalaženje pod pritiskom. Bez upita da li ideja da radiš toliko stvari istovremeno ustvari znači da ni jednu ne radiš kako valja.

Čitanje, ne sadržaja na netu nažalost, već strane na papiru na jedan način predstavlja vrhunski čin intimnosti. Mogućnost čoveka da bude barem neko vreme sam sa svojim mislima. U to ime odjavljujem se, čeka me Aleksandar Hemon.

leo & laura

2010-06-05T09:17:00.000-07:00

Leo Martin je pevač pesme Odiseja, koju vole naši roditelji. Ne znam ko stoji iza imena Laura 2000, ali znam da su već remiksovali pesmu Bisere Velentalić Nikada više, koja je bila na soundtracku filma Beogradski fantom.

Očigledno je Laurina misija da skrene pažnju na pomalo zaboravljene bisere jugoslovenske pop muzike.

U neku ruku to je misija Milana SevdahBABY-a. Na albumu koji je pre neki dan okačio na net za skidanje, obradio je pesmu Kim Benda Ljubi me brzo, žurim. Ko je ova funk postava nisam uspela da saznam ni u Enciklopediji ex-Yu Roka Petra Janjatovića. Na blogu Jugozvuk okačene su informacije, ne tako iscrpne, ali barem nešto. Na naslovnoj strani je tip go do pojasa, okružen cicama koje su zaogrnute čaršafima. I sve to 1981. godine.
Svetski osmeh, rekao bi Boban Petrović.

Odlične jazz-funk-soul mikseve ex-jugoslovenske muzike možete naći u emisijama koje se zovu Tetkine radosti, a emituju se na internet radiju Nula iz Slovenije. Savršeni za letnje žurke koje se ne završavaju pre svitanja.

bookmark 'em #2

2010-06-04T13:50:00.000-07:00

U Beogradu nema hipstera ili ih ima toliko malo (taman da napune KC Grad) da ih niko još nije provalio kao ozbiljnu publiku ili društvenu grupu. Ali to ne znači da hipsterski humor ne prolazi.

I vaše kuče može biti hipster. Možda jeste ograničeno na teritoriju Bruklina, ali je indi simbolika univerzalna.

via Hipster Puppies

Ona je omiljena umetnica Lady GaGe, a lično više preferira Anthonyia Heggartyja. Poneko, ko bi seo prekoputa nje u MoMi bi počeo da plače. Tome je posvećen Tumbrl blog Marina Abramovic Made Me Cry. Na njemu su postavljene slike ljudi koje je Marina "rasplakala", kao i koliko im je dugo trebalo, tj. koliko su dugo sedeli prekoputa nje.

daily pic#4 - pozdrav iz novog pazara

2010-06-02T13:30:00.000-07:00

poziv na protest solidarnosti sa ljudima sa turskog broda

predvodnici

pratioci

prvih pet minuta na arapskom

u međuvremenu Muftija poziva građane da glasaju za njega, pod rednim brojem tri

new york misc.

2010-05-19T21:24:00.001-07:00

Ulična instalacija u Williamsburgu

V. u svakom muzeju napravi po sto fotografija

Kraj zabave

Pogled sa Brooklyn Bridgea na Lower Manhattan

The King is dead. Long live the King.

Surfin USA

Aftermath

J. kaže da je ovo replika kombija iz serije Lost

Bar u Williamsburgu

Ne znam čemu ovo služi. Al znam da smo u Njujorku.

Mural Shepherda Fairya u SOHOu

Day 10> Coney Island baby

2010-05-16T23:20:00.001-07:00

Kad sam pravila plan šta ću sve da posetim u Njujorku, pitala sam najrazličitije ljude šta bi oni želeli da vide, a da to nije očigledna turistička atrakcija. Moj brat je rekao “slikaj se ispred točka na Coney Islandu”.

spisak rekordera u jedenju hot doga

Jeste da je Eros Ramazzoti tu snimao spot, ali meni je vodilja za ovaj izlet, pesma Coney Island Baby Lou Reeda. On i Laury Anderson ce predvoditi ovogodisnju Mermaid paradu, koja se odrzava na CI.

Metroom se putuje sat vremena. Spremno sam ponela knjigu. Stariji čovek pored mene u vozu mi kaže kako na tim sedištima ima mesta samo za dve osobe, njega i mene, iako mogu još barem dve da sednu na te klupe. V. sluša muziku, dok od mene čovek sa stranim akcentom traži da mu na svakoj stanici kažem koja je sledeća. Nosi odelo, sa džemperom i kravatom ispod, a u jednom trenutku mi pokazuje svoje cipele i kaže “zar nisu dobre”. Između dve stanice, komentariše debelu crnjkinju prekoputa, koja je utegla svojih 100 kila u helanke. “She is so fat, it is terrible”, “You should not talk like that. I don’t want to hear it”, kažem ja. Neprijatno mi je i mislim da ako žena prekoputa čuje polomiće nas oboje sa jednom šakom. On izlazi na Brighton Beach stanici, gde su natpisi na radnjama ispisani na ruskom. Poljak ili Rus, mora da je. Slovenska direktnost. Čak i kad si desetinama milja udaljen od mesta na kome je to društveno prihvaćena stvar.

Coney Island je šetalište pored okeana sa zabavnim parkom, u kome su sve sprave užasno matore, a celim mestom se širi miris pržene hrane. Kao novogodišnji vašar pored mora, sa posetiocima najrazličitijih rasa. Sa jedne strane su ljudi koji žive u radničkim predgrađima Njujorka, sa druge hipster, koje je privukao treš ambijent. Hteli ne hteli to sebi da priznamo, mi smo upravo to, za nas je ovo mala antropoloska ekskurzija.

Day 9> Brooklyn Hattrick

2010-05-16T23:01:00.001-07:00

Na ulasku u Brooklyn Botanic Garden, nailazimo na latino wedding party. Mlada je u vrištećoj ciklama venčanici, a umesto deveruša prati je grupica dečaka, koji su identično obučeni u siva odela sa roze kravatama, a kose su im zalizane nakostrešeno. Oni odlaze, a mi idemo u japanski vrt. Ovo je prva od tri svadbe tog dana u bašti, koje smo videli.

bitka oko bidermajera

Na stazi kroz šumicu, zasađenu javorovim listom, na pločnicima pišu imena poznatih stanovnika Brooklyna, pisaca, glumaca i reditelja. Bašta je ogormna, ali ne i najveća. Ona je Bronxu, a ja nisam baš toliki avanturista.

Pre prelaska mosta u sumrak, po preporuci odlazimo na picu. Ispostavlja se da je barem 50 ljudi dobilo istu tu preporuku. Grimaldi’s ispod Brooklyn bridge je više od lokalne picerije, red nagoveštava da bi picu jeli za jedno 3 i po sata. Obični bruklinški pab služi jedno 10 vrsti piva i tradicionalnu pab klopu. Više nego dovoljno za mene.

A most…. ne znam kako da objasnim, ali čovek oseća neverovatno ushićenje kad iz Brooklyna prelazi na Manhattan. Toliko puta viđena panorama, ali ni to ne krvari to uzbuđenje. Naišli smo na nekoliko modnih snimanja. Procenite koji su časopisi u pitanju.

Pošto i pored velikog truda, nismo uspeli da kupimo karte za koncert iznenađenja, koji je priredio The National u Brooklyn Academy of Music, drugari nam kažu da u jednom klubu takođe u Brooklynu, neko iz Interpola pušta muziku. “Jel Paul?” cvrkućem kod tinejdžerka. Da Paul Banks će da nas zabavlja. Brooklyn Bowl je i dvorana za koncerte i ples, ali i kuglana. Domaćin večeri pušta muziku kao u beogradskim klubovima, remikse hitova, obsukiritete iz osamdesetih uz koje se ekipica lokalnih alternativaca neizmerno zabavlja. Paul je pojavljuje u jednom trenutku, sa kačketom na glavi i torbom preko ramena. Kao student postdiplomac.

Vrti hip hop, a J. i ja đuskamo, pune entuzijazma. Nema mnogo ljudi na podijumu, čak mi se čini više njih se kugla, ali to mi neće pokvariti atmosferu. Teram V. da ga slika, a da ne bude previše očigledan. Jer to bi bio blam, valjda. Na kraju seta, prilazi mu jedna devojka da ga pita da se slika sa njim. D. mi kaže „ovo je tvoja šansa“, a ja valjda pripita od sreće i alkohola stajem u red. „Is it possible to take a picture with you“, „Yeah give me a minute“. Nisam se razočarala, ali sam sigurna da će se izgubiti. Posle minut, on prilazi, ja mu kažem kako se zovem, slikamo se, i ostatak večeri se cerekam kao šiparica. Jurim omiljene bendove u tridesetim. To se zove okasnela adolescencija. I V. i ja postavljamo sliku na Facebooku u pola četiri ujutru.

to naravno nije ta fotka

sun is shining

2010-05-16T22:22:00.000-07:00

Day 07> Staten Island Ferry, Wall St.

Sunce je konačno sinulo, a blog je utihnuo. Njujork mora malo da se vidi i iz drugačije perspektive. Sa vode. Između opcije da idemo na Liberty Island, gde nema ničega sem statue, a plaća se ulaz i besplatnog broda do Staten Islanda petog, skrajnutog, kraja Njujorka, lako se da pogoditi šta smo izabrali. A i statua može da se snimi iz relativne blizine.

Posle toga šetnja donjim delom Menhetna, poznatom po finansijskoj aktivnosti. Bankari koji piju pivo posle pet u lokalnom pabu, razdrljenih kravata. Deo grada koji je gotovo identičan londonskom Cityu. Između kolosalnih nebodera su male uličice, popločane kaldrmom. Ovo je jedan od najstarijih delova grada. Dizalice užurbano rade na prostoru gde su nekad bile kule bliznakinje. Iako je taj deo ograđen, ljudi se pokušavaju da nađu savršeno mesto, odakle bi pronašli okom, a onda i slikali tragove destrukcije.

Da li zbog blizine mesta ili mladalačkog patriotskog ludila, malo dalje uz ulicu prolazi otvoreni turistički autobus, pun američkih srednjoškolki u uniformama. Kako se autobus približava, jasno je da one iz sveg glasa pevaju američku himnu, a sa „land of the free and the home of the brave“ završetkom, jedna podiže ruku i stavlja je na srce i kreće sa zakletvom američkoj zastavi, što je valjda svakodnevni ritual u američkim školama. Kad porastu, sve od reda će da glasaju za Saru Palin.

Day 8> Guggenheim, Central Park

Iako je lep dan, mora da se odradi još jedan muzej. Srećom Guggenheim je muzej savršene veličine i nezaboravne arhitekture. Cela spirala se obiđe za sat i po vremena. Na stepenicama Metropolitena, sedi gomila turista. Nema devojaka iz privatnih škola, nalik onim iz serije Gossip Girl.

Blair Waldorf i drugarice su otišle na college

kakav je to put u Ameriku bez ice cream trucka

Rekla mi je J. da je Central park potpuno izmišljen, tj. da tamo gde vidimo stene, one su donete odnegde, kao i jezerca koja su veštačka. Možda je veštački, ali je fenomenalan. Staze za trčanje, bicikle, jezera i jezerca, parovi u čamcima, parovi na mostovima, ogromne zelene površine na kojima su ljudi rasprostrli prostirke i napravili piknike ili samo leže i čitaju knjige, ako su sami. Delić koji podseća na pravu šumu. Da nema Central parka, Njujork bi se ugušio.

Betesda Fontana se rekonstruiše, ne mogu tu da se slikam. Umesto toga, sedimo i delimo perecu. U parku se prodaje hot dog (potpuno bezveze) i pretzels (još gluplje). Do boljeg izbora, prisiljeni smo da žvaćemo testo i zalivamo ga Gatoredom, koji je ustvari razmućena cedevita.

Istina jeli smo super klopu u Njujorku (uglavnom azijskog porekla), ali veoma je lako naići na potpuno đubre od hrane. Mnogo lakše nego u Londonu, gde bi bilo očekivano. Ulična hrana je dobar primer, kao i ice tea koji su mi servirali kao home brewed, koji je bio skuvani, pa ohlađeni čaj, bez ikakve kiseline ili slatkosti, već tako bljutav za tri i po dolara. U supermarketu kupujemo sireve, kojih nema kod nas, ali ne idemo na italijansku klopu. Apsolutno sam sigurna da je izbor u Beogradu bolji od ovdašnjih pica za koje birate dodatke, umesto da vam pizerija ponudi standardne (italijanske) pice.

Tu je Wholefoods, supermarket koji prodaje organski odgajenu hranu, a ima i deo sa gotovom hranom, gde nisam slikala ništa jer sam bila okupirana izborom salata. Dok sam sugerisala V. da preteruje, čujem iza leđa “Pusti čoveka da jede šta god hoće”. Trenutno u Njujorku znam 5 ljudi, uključujući i beogradskog poznanika, koji je takođe došao po prvi put ovde. Kao da smo se sreli na pivu u Domu omladine.

Veče smo proveli u bašti Rockefeller univerziteta u druženju sa post-doktorantima, uz besplatno pivo, što me je samo podsetilo na čari akademskog života. Kasnije je usledio izlet u Williamsburg, meku hipstera, gde mi domaćini kažu kako i pored nehajnosti i blage zapuštenosti kraja, ovde su kirije užasno visoke. Da bi bio hipster moraš dobro da zarađuješ. Pa tek onda petkom veče da se valjaš pijan po ulicama.

day 05>midtown

2010-05-13T08:26:00.000-07:00

Em ste došli u Njujork, em kukate o vremenu. Šta ću kad reagujem na vreme, juče sam se osećala kao junakinja ruskih klasika. Spremna da se bacim pod voz. Šetam gradom u pozajmljenom kaputu, čak me ni šoping ne uzbuđuje, mrzi me da skidam slojeve garderobe kako bi probala neku krpu. Ali ko ovo hoće da sluša, zar ne?

Kako se ne bi šetali ceo dan po kišnom vremenu, odosmo u MoMU, po drugi put, sada da gledamo stalnu kolekciju, mada smo prošli pored Marine. Ona sedi tamo gde smo je ostavili prošli put. Ceo dan u muzeju dok nas nisu izbacili, a mi tek prošli početak dvadesetog veka.

Moj omiljeni bend The National ima koncert u Radio City Music Hallu 16. juna, a moj stari omiljeni bend New Kids on the Block je takođe na turneji.

Srpska zastava ispred Rockfeller centra.

Empire State Building

Dan je na kraju izvukao korejski roštilj. Donesu vam ispred gomilu činijica sa začinima, turšijom, sosovima, a onda pred vama prže meso. Mirišeš posle ko da si radio smenu kod Lokija, ali vredi. Ko leskovački, but with a twist. Ostatak ekipe za stolom se složio. I ovi koji nisu znali o čemu pričam su klimali glavom.

day05> times square & upper west side

2010-05-12T09:52:00.000-07:00

Urbana legenda kaže da je krajem sedamdesetih sa 25$ u džepu, Madonna Luisa Ciccone sela u taksi na aerodromu i taksisti rekla da je vozi u centar svega. A on je odvezao na Times Square. Koji je tada, a danas mnogo više delovao kao pokretna reklama.

Vreme je novembarski jezivo. Moramo da se zavučemo u muzej. I to prirodnjačkiq sa sisarima i dinosaurusima. Gde nam odmah u afričkoj sobi baterija aparate otkazuje. Ostaćete uskraćeni za ceremoniju dodele diploma studentima postdiplomcima u Linkoln centru. Toliko dirljivo da mi dođe da ponovo diplomiram.

day 03> chelsea, greenwich village, lower east side

2010-05-11T08:39:00.000-07:00

Potpuno pogrešno sam mislila da je Flatiron building mesto gde su se pisale pop pesme pedesetih, tj. Brill building. Ona postoji, ali očigledno nije ova zgrada.

Amerika je masonska zemlja. Očigledno.

I remember you well in the Chelsea Hotel
you were talking so brave and so sweet
giving me head on the unmade bed
while the limousines wait in the street
Those were the reasons and t hat was New York
we were running for the money and the flesh
And that was called love for the workers in song
probably still is for those of them left

Leonard Cohen o vezi sa Janis Joplin u pesmi Chelsea Hotel No.2. Velški pesnik Dylan Thomas je tu umro od trovanja alkoholom, a Sid je navodno ubio Nancy. Jack Keruack nije nikog ubio, tu je napisao On the Road. Hotel je bio poznat po dugogodišnjim stanovnicima, koji su uglavnom bili umetnici. Danas to više nije praksa, to je samo običan hotel sa neobičnom istorijom.

Highline park je kao naš Peti parkić, tj. napuštena pruga koju su gradske vlasti htele da sruše, da bi napravile mesta za nove zgrade i investitore, a građani ga odbranili i to je park odignut od zemlje, gde cveće raste između pragova pruge.

U Washington Square parku, crnci sede i izazivaju ljude na partiju šaha. Pošto je sve okolo New York University, studenti valjda misle da su bolji od njih. Samo činjenica je da te batice sede na klupama ceo dan, a studenti odlaze poraženi jedan po jedan.

U sredini parka, momak je izneo klavir (to jest nekako ga je stvorio tu, nije koncertni klavir da ga izvlačiš svaki dan) i svirao svašta, recimo Clocks od Coldplay, dok se nisu na drugoj strani parka pojavili muzičari, koji su opalili po svojim instrumentima. Pop klavir vs. dixie, šta mislite ko je odneo pobedu?

New Museum of Contemporary Art na Bowery ulici. Nismo ušli samo smo slikali.

Katz deli se fura da je autentičan, a ustvari je to jedno vaćaroško mesto za turiste, gde se služe specijaliteti sa suhomesnatim proizvodima. Pastrami sendvič na primer. Istina dugo postoji, zidovi su prekriveni slikama poznatih faca koje su tu svraćale, do Johny Deppa, Bill Clintona, do cele postave Sopranosa. Katz je mesto "one" scene u filmu Kad je Harry sreo Sally.

Ne mogu da zamislim kako je Bjork izašla na kraj sa onolikim mestištem.

Ovog beskućnika smo zamolili da pozira, kako bi slika dobila na istinitosti.

day 02> bruklinški buvljak

2010-05-10T08:50:00.000-07:00

Al je ovaj Njujork hladan. Nije vreme za park, a pošto naši drugari rade, nema smisla uvlačiti se u muzej. Pravac Brooklyn Flee, londonski marketi su jako živahni i volela sam da istražujem razne pijace, a retko šta kupila pošto su skupe po definiciji, ali zašto da ne.

Pisala sam o Fort Greenu, kad sam spominjala seriju Bored to Death. Deluje mirnije, a ceo kraj ima taj šmek male zajednice, kafići i razne radnje na svakom uglu. Vetar duva nenormalno, mi nismo pripremljeni za ovo. Pozajmljujemo kapute i idemo u East Village. Falafel na St. Marksu, prekoputa je Search and Destroy pankerska vintage radnja u kojoj se prodaju Ramones majice, starke, vojničke jakne, a sa plafona vise plastične lutke sa kojim se neko poigrao pa su zavezane kanapima u najbizarnijim pozama.
Kad sam gledala dokumentarac o životu Joe Strummera plakala sam i odlučila da kad dođem u Njujork ću se slikati ispred The Future is Unwritten murala.

day 01> the artist is present

2010-05-09T09:43:00.000-07:00

Marina Abramović sedi u hodniku njujorškog Muzeja moderne umetnosti, po ceo dan do 31. maja, a prekoputa nje mogu da sednu gledaoci koliko god dugo to žele i da rade šta god žele. Mnogi plaču, neki sede jako dugo i mirno je gledaju. Ona diše duboko i uopšte ne reaguje. Sa jedne strane deluje puna razumevanja za osobu koja sedi prekoputa, a njen pogled može da se protumači i kao fokusiranje u jednu tačku do krajnjih granica. Slikanje je zabranjeno, ali niko nas nije uhvatio.

Na poslednjem spratu, njen rad je izložen i podeljen na različite faze: SKC, rad Ulayem, rastanak sa njim i fokus na Balkan i post-jugoslovensko iskustvo. Odabrani učenici izvode performanse koji su je proslavili, recimo dva gola tela koja stoje na ulazu u galeriju, što su ona i Ulay izveli u Bolonji, dok im policija nije prekinula performans, a ovde stoje dva momka. Pošto sam htela da pogledam onog koji mi je bio ispred u oči, okrznula sam glavom drugog. I ovim putem mu se izvinjavam. Zanimljivo je da su ovi performansi donekle prilagođeni: na primer dva gola tela na ulazu se smenjuju. To pomalo obesmišljava njen rad, koji podrazumeva predavanje do kranjih granica. Ali, ipak u Americi smo, prosečan gledalac ne može da podnese taj ekstrem.

U dokumentarnom delu izložbe su slike njenih roditelja, kao i priče koje je sama pisala o svom odrastanju, nagrade koje je dobila kao mlada. Na našu sreću, sve te dokumente možemo da pročitamo. A priče se odnose na njeno odrastanje za rigidnim roditeljima, koji su bili narodni heroji, bez topline i razumevanje, pa se njen čitav rad može tumačiti potrebom za pažnjom. Dok gledamo snimak na kom Marina urezuje žiletom zvezdu petokraku u svoj stomak, J. mi kaže kako je ona sve to naplatila, danas živi u loftu u Sohou. U New Yorkeru u tekstu o njoj spominje se večera, koju je pravila za svoj 63. Rođendan na kojoj su joj gosti bili Laurie Anderson i mađioničar David Blaine, kao i Anthony iz Anthony and the Johnsons, koji će kako Marina kaže pevati na njenoj sahrani. Nije mnogo originalna, izabrala je My Way, a ja bi joj predložila Antonijevu pesmu Rapture.

Posle MoMA-e Central Park, divan je dan, ljudi bleje na travi, igraju bejzbol, šetaju decu. Nema se mnogo vremena za park danas, idemo na zapadnu stranu grada da nahranimo jednu mačku. Usput se raspravljamo koja zgrada na Central Park West je Dakota building, u kojoj je snimljen film Rozmarina beba, a ispred nje Mark Chapman ubio John Lennona. Ispade da smo je prošli, i slikali a nismo znali da je to ona.

Kako nema mesta u grčkom restoranu, moraćemo da se zadovoljimo tajlandskom klopom. Nikome se ne izlazi napolje, pošto vetar počinje da divlja, a temperatura je pala. A svi su mi rekli da je maj u Njujorku najlepši period u godini.

in an airplane over the sea

2010-05-08T09:04:00.001-07:00

U svakom novom gradu, kroz glavu mi prođe misao “A da li bi ja mogla da živim ovde?“. Možda to ne govori toliko o mestu koje posećujem, a više o mestu iz koga dolazim. Verovatno najviše o meni. Videćemo da li ću moći da živim u Njujorku.

Prijatelj kod koga ostajemo je pričao kako pre nekoliko godina poznata beogradska voditeljka, upečatljivo velikih usta, koja je putovala sa njim avionom, službeniku imigracionog na pitanje koji je razlog njene posete Americi odgovorila sa „Došla sam da intervjuišem George Clooneya“. Mislila sam da ako mene to neko bude pitao, kažem „Hoću da postanem slavna i bogata“. Sigurno bih odustala u poslednjem momentu.

Ceo život sam želela da dođem ovde i u tome kapiram nisam ni najmanje usamljena. Možda više nego bilo gde pre, imam osećaj kao da poznajem grad. Svi ti filmovi Woody Allena, gomila spotova i serija. Uhvatila sam sebe juče kako svojim domaćinima da pričam znalački kako je neko mesto ispod ili iznad te i te ulice. Ništa gore od štrebera, koji je naučio mapu napamet.

Sa nama do Pariza su putovali sportski radnici u roze i ciklama majicama, sa lažnim Loius Vouiton torbama kao i gradonačelnik u opuštenoj varjanti, čiji je šef obezbeđenja nosio majicu sa facom Marlon Branda iz Kuma. U francuskom avionu, Francuzi fotkaju, Ameri šetaju u čarapama, a svi na kraju pljeskaju. Meni je vreme prošlo u gledanju Shutter Islanda, koji nije za gledanje u jednom zatvorenom prostoru. I Single Man, koji je neviđeno stylish. Pročitala sam pola knjige Sama Amerika.

Na kraju su nas držali dva sata na pasoškoj kontroli, ali ja sam se tešila što nismo sami već stojimo ko jadnici sa Francuzima, koji su naši saveznici.
Interpol peva subway is a porno i ja se slažem potpuno. Ovo je poslednje što sam videla pred spavanje.

Dobro jutro Njujork!

high violet

2010-05-04T05:41:00.000-07:00

NPR je radio stanica koja često pruža mogućnost da slušate još neobjavljene, a tako isčekivane albume, vaših favorita u striming varjanti. High Violet, novi album njujorškog (Cincinaty via Brooklyn) benda The National, zvanično izlazi 11. maja. Posle nekoliko preslušavanja, apsolutno sam sigurna da ću kupiti originalni disk.

sveska u kojoj Matt piše stihove
via New York Times

The National nisu klasičan gitarski bend. Tvrdim da je bubanj najbitniji instrument u ovom sastavu. Oni u potpunosti odražavaju osećaj svakodnevne tenzije, sa razlikom da u stihovima Matta Beringera doživite nekakvu katarzu, koja vam je preko potrebna na kraju dana.
New York Times donosi dugačku priču o nastanku novog albuma. Saznala sam informaciju da su ljudi iz Obamine kampanje koristili Fake Empire tokom kampanje, a ja svaku aproprijaciju pesme koja mi je draga od strane političkog establišmenta prezirem. Pogotovu od strane raznih mutivoda i političkih konsultanata, koji samo se zakače za očiglednu poruku (Bušova Amerika kao lažno carstvo, bez razmišljanja da je svako carstvo u stvari jedna konstrukcija), nalik korišćenju Springsteenove Born in the USA u Reganovoj kampanji.

Možete da strimujete High Violet ovde.

citat#3 plus malo o propasti socijalizma

2010-04-23T11:54:00.000-07:00

Ili zašto najbolje priče o mom životu pišu Hrvati?

Bilo je samo par ljudi iz generacije koji stu otišli van i nešto napravili. Valjda su se užasno trudili. Znao sam da nisam taj. Iz te inferiorne pozicije nije mi se dali ni pokušavati. Iz tih velegradova vraćao sam se u Hrvatsku i bio užasno sretan što se vraćam u svoju zemlju. Onda bih stigao, odmah na kolodvoru kupio novine i bio šokiran naslovima. Iz novina je isijavala bijeda, nevjerovatna glupost, ali i zlo. Odmah na kolodvoru bi me sašila depresija. Gdje se sakriti? Kamo nestati? Manevarski prostor je bio je odvratno nizak. Ostajao sam tu, zaglavljen, čekajući bolja vremena. Već nakon destak dana posve bih zaboravio da sam bio vani, jer je naša realnost bila nasrtljiva, toliko strasti, toliko neprijateljstva, toliko boli, toliko žrtava. Činilo se da ničeg drugog na svijetu nema. Sve drugo je izgledalo kao neka bajka.

Živio sam ovaj lokalni život i imao svoje nejasne iluzije.

Robert Perišić Naš čovjek na terenu

Od nedavno sam počela da pratim šta Aleksandar Stanković (novinar HRT-a) piše svake nedelje, a e-novine objavljuju. Nije poezija, a nije ni kolumna. Zapis iz života. Isečci stvari kakve bi mogle da budu i kakve jesu. Dopada mi se.

KAKO JE PROPAO SOCIJALIZAM
socijalizam je propao
negdje u travnju 1983.
kada mi je umro otac
pa su mi za pogreb kupili jaknu
s unutarnjim džepovima

zavlačim ruke u te džepove
pružam novac prodavačici
strašno sam važan
rastem
i gleda me cijeli svijet

sve ono naučeno u školi
o pravednoj podjeli dobara
svakome prema potrebama
nikome iznad toga
odjednom prekriva toplina
finog štofa materijalizma
tj. ponos posjedovanja jakne s unutarnjim džepovima
iz kojih eto
i dan-danas
izvlačim svoju mjeru slobode
za kupovinu sitnih užitaka

otprilike tako je u travnju 1983.
za mene propao socijalizam

bookmark ‘em #1

2010-04-20T14:07:00.000-07:00

U mojoj blogerskoj lenjosti, rada sam da podelim linkove koji uveseljavaju moj Google Reader svakodnevno.

The Selby

Glorija ima onaj slogan „saznajte kako žive poznati“, e ovi meni nisu poznati uglavnom su neki arty-farty tipovi koji žive na mestima kao što su Brooklyn ili Tokio, ali Selby redovno fotkama obavestava kako ljudi uređuju svoj životni prostor. Pošto rekoh ima raznih ljudi, ali se većina može podvesti pod nekakvu umetnost, prostori su zanimljivi, lični, haotični, neki potpuno bizarni (šta ljudi skupljaju nećete verovati). U krajnjoj liniji nije ni bitno ko su ljudi, bitno je skupljati inspiraciju za uređenje sopstvenog stana.
Evo izdvojila sam par iz Brooklyna, on poseduje nezavisnu etiketu, ona je stilista, imaju dete, kuće i dovoljno mesta za knjige i diskove.

Ili gej par koji voli da kuva.

Popculture Cooking

Da sam ja ozbiljna, moj blog bi ovako izgledao. Šveđanka, italijanskog porekla piše o hrani i popkulturi. Od masne hrane koju je Elvis voleo, kolača koji izgledaju kao Apple proizvodi do švedskog National Waffle Day.

kad bi bio studio b, samo bi širio dobre vibracije

2010-04-01T04:51:00.000-07:00

Jedna Jelena iz Pete beogradske najzad je našla dečka. Pitala ga je: “Ko si ti?”, a on joj je lepo rekao: “Ja sam tvoj dečko!”.

Jedna Jelena iz Treće beogradske je otišla jednog dana na poslednji sprat Beograđanke i barem na kratko bila deo Studija B.

Srećan rođendan Studio B! Još uvek si mlad, imaš još šanse da se menjaš.

pogled sa Beograđanke
urospetrovic@flickr

nikadjekraj

2010-03-31T15:34:00.000-07:00

Kad mi kažu da je Beograd veliki grad, ne verujem im.

Da li bi ikada u Njujorku sedela za istim stolom sa Interpolom ili u Londonu pila čaj sa Nick Caveom i PJ Harvey? A sinoć sticajem okolnosti, završih za istim stolom u kafani sa Koletom iz Velikog prezira. U kafiću je išla muzika koju sam ja birala, a Kole je u jednom trenutku prepoznao Fleet Foxes i rekao je ta pesma bolja od onoga što je bilo na njihovom prvom albumu. Složila sam se sa tim, ali onda nisam izdržala, a da ne dopustim sebi jedan izliv iskrenosti: „Inače moram da ti kažem da je koncert od pre nedelju dana bio u potpunosti fenomenalan, nisam bila na tako dobrom domaćem koncertu još od Partibrejkersa 95. na Tašu. Možda to tebi ne govori mnogo, ali je u mojoj ličnoj mitologiji to jako velika stvar.“ On se nasmejao i rekao da mu naravno znači.

A da je bilo toliko dobro, da svi koji su to propustili imaju debeo razlog da žale. Barem dva dana sam imala blesavi kez na licu, što u kasnim dvadesetim nije beznačajna stvar. Naravno i ja imam razlog da žalim. Došla sam na koncert u pola deset, a Lula Mae je već završila. Dobra stvar za veliki grad, koncerti počinju na vreme. Loša stvar za mene, Lula je jedan od najzanimljivijih bendova, koji nema paralelu na domaćoj sceni. Zaslužuju da sledeći put dođem na njihov koncert pola sata ranije.

devojke iz Lule Mae

Stigli smo tačno na početak svirke Autoparka. Nekadašnja introvertna ekipa, zagledana u svoje pertle, samouvereno cepa na sceni. Iz srca i stomaka. Mada neki misle da je srce mnogo važnije. Uvežbanost i harizma, ovo je sve ono što smo od njih očekivali.

Autopark

A onda je došao bend zbog koga smo svi došli i posle nekoliko pesama, taman na Samo tebe znam, kad su Koletu ispale naočare na pod, bilo je jasno da ovo nije obična svirka. Beogradska publika je svoju zadršku ostavila na garderobi. Grupno pevanje, dizanje ruku u vazduh, tela u pokretu. Niko ne ćaska sa strane, niko se ne doziva mobilnim ko na poselu, svi su svesni koliko je jedinstveno ono što im se dešava. Posle završene pesme, Kole kaže „super“ jer jeste super i jer Veliki prezir to sve zaslužuje.

"super"

Izgledali su tako veliki, kao zvezde, kao ljudi koji su komponovali soundtrack života svih prisutnih. Duboko sam uverena da to sem tog osećanja sreće i smisla, ono što se desilo prošle nedelje nema neki širi značaj. Često ubeđujem ljude oko sebe da i danas su ljudima potrebne nekakve zvezde, govoreći da možda Koja, Milan Mladenović ili Cane, nisu hteli da budu zvezde ko Brega i Crvena jabuka, ali su hteli da žive od muzike. To jest da žive za muziku. Ali najverovatnije grešim. Nema danas zvezda, ima ljudi koji imaju šta da kažu, koji nešto znače. Ali oni sigurno piju pivo u istim zagušljivim podrumima ko i svi ostali, kao i mi rade od 9 do 5, i krpe se između petnestog i prvog. Možda im je muzika sve što imaju, ali ih ono što je van toga ih plaši. Bolje da budem ovde, da nigde ne idem, sedim kući, da se nigde ne pojavljujem, peva Kole. Kao da ih je nečeg malo blam. Jer valjda je svakog normalnog malo blam od svakodnevice, od stvari na koje ne može da okrene glavu. Gori grad, a predsednik se češlja, svaki tinejdžer zna razliku između genocida i stravičnog zločina, pa kako da te ne bude blam. Ako postoji neka tekovina devedesetih koja je preživela sve ove koalicije onda je to osećanje stida. Nosiš ga tako, kao prišivenog za jaknu svuda sa sobom, a ništa ti ne pomaže taj osećaj samoispravnosti.
Možda samo da se lakše prepoznamo na ulici, kad u mraku ne pevamo Nema hrabrosti, Gubi me sudbina, Nema hrabrosti, Dobro je ili Nikadjekraj.

Fotografije via NaDlanu.com

twitter reports#1

2010-03-15T05:44:00.000-07:00

Komentari sa premijere Srpskog filma na festivalu SXSW u Austinu. Kako stvari stoje, na kovčeg koji je pripremila Christiane Amanpour tokom svog izveštavanja sa balkanskih ratišta devedesetih za CNN, Srpski film će zakovati poslednji ekser.

via LoOneyBGD@Twitter

UPDATE: recenzija na Ain't it Cool News.

art is work

2010-03-11T15:30:00.000-08:00

Ako smatram da je ironija vrhunac humora, a panično se bojim opšteg mesta, u koje po prirodi stvari upadam povremeno, nećete me čuti da često kažem za nešto da je inspirativno. A to sigurno ne bi očekivala da se desi povodom dokumentarca o dizajnu. To Inform and Delight je film o Miltonu Glaseru, legendi grafičkog dizajna, koji tokom svoje duge karijere se bavio najrazličitijim aspektima dizajna: vizuelnim identitetom, ilustracijom, izradom postera, omota albuma i knjiga, između ostalog.

Nemojte očekivati da vam ja pričam nešto o dizajnu. Lepo – nije lepo, duhovito – glupo, efektno – prenatrpano, to su kategorije koje ja poznajem. Uprkos tome, mislim da umem da prepoznam kako jednostavan simbol, reč i crtež, igra oblicima, može da sadrži bljesak ingenioznosti. Da kaže mnogo više od onoga što očekujete, da vas iznenadi. Po Glaseru, to je suština komunikacije, on to zove “mentalnom zagonetkom”, momenat kad jedan simbol pokrene proces razmišljanja, koji zatim bude čitljiv masama ljudi.

Glaser će ostati zapamćen kao čovek koji je smislio logo I Love New York , osnovao New York magazine, uradio legendarne postere kao što je onaj sa psihodeličnim frizurom Bob Dylana, ali to predstavlja samo delić njegovog opusa. Sposobnost da precizno formuliše ideju vizuelnim sredstvima, kao i široko obrazovanje o najrazličitijim stvarima, koje je vidljivo u radu, su učinile da Milton Glaser bude jedan od najuticajnijih primenjenih umetnika 20. veka. A u pitanju je čovek, jako prijatne pojave, sa konstantnim osmehom, strašću za ono što radi. Kako nemam ni trunku talenta za vizuelnu umetnost, da se nekim slučajem nađem u njegovom društvu, volela bih da mi priča o hrani (užasno duhovit deo filma kad priča o svojoj majci Jevrejki iz Bronksa kako pravi špagete sa kečapom i krem-sirom, koje kasnije prži u masti) i transformativnom dejstvu Italije na njegovo poimanje umetnosti, pa i sveta uopšte. Pošto pomalo znam i o jednoj i drugoj stvari, dovoljno je za početak.

U nekadašnjoj Robnoj kući Beograd u Knez Mihajlovoj može da se vidi izabrana retrospektiva njegovog rada narednih mesec dana. Za film i izložbu je zaslužan magazin Kvart u čijem najnovijem izdanju možete pročitati intervju sa Glaserom, koji je napravio Aleksandar Maćašev. Takođe u najnovijem broju objavljen je i manifest, tj. spisak pravila kojih se Milton Glaser držao tokom svoje karijere, koji je obavezna lektira.

Posle filma Mirko Ilić, takođe svetski poznat dizajner, je pričao o svom iskustvu sa Glaserom, sa kojim se sarađivao na knjizi Design of Dissent, koja se bavi politički provokativnim dizajnom. Priča o skromnosti, disciplini i posvećenosti se savšeno uklapa u ono što su gledaoci videli na filmu. Što ih je na jedan način i prosvetilo. Jer kad ste bili u bioskopu i dočekali kraj filma i počeli da spontano tapšete, iako nijedan od aktera u filmu nije prisutan u publici.

njegov izbor - part 2

2010-03-06T14:52:00.000-08:00

Ne mogu da kažem da je film Žene bez muškaraca bio njegov izbor. Jer to je kako mu ime kaže ovo je jedan ženski film. Mada ne sećam se da sam i ja insistirala, tj. nisam imala pojma o čemu se radi. Kako je film malo odmakao, odmah mi je bilo jasno da žena reditelj ima veze sa umetnošću. Mala pretraga je potvrdila da je Shirin Neshat jedna od najpoznatijih svetskih savremenih umetnica, poznata – o iznenađenja – po radovima o ženama u islamskom svetu. Priča prati tri žene različitog porekla i životnih puteva u periodu vojnog puča, koji je rezultirao smenom vlade Muhameda Mosadeka, povodom njegovom odbijanja da dozvoli Britancima da i dalje kontrolišu iransku naftu. Na nagovor Britanaca, inicijalno odbivši ideju, puč su izveli Amerikanci, tako što su izvršili uticaj na tadašnjeg iranskog šaha. S’obzirom da je Mosadek bio školovan na Zapadu i snažno podržavao sekularnu državu, i jedni i drugi su imali vremena da shvate da su se zajebali.

Atmosfera puča je samo pozadina ovog filma, fokus je gorko žensko iskustvo – rigorozna društvena pravila koje nameće islam, nedostatak slobode, nametanje braka ili nesrećan brak. Munis provodi dane zatvorena u kući, slušajući radio, više zabrinuta za sudbinu svoje zemlje, nego za ugovoreni brak u koji je brat prisiljava, Faeze je njena drugarica, poslušna i pobožna, čija želja je da se uda za Munisinog brata. Zarin je prostitutka, a Fakri žena generala, koja beži od njega i kupuje kuću van grada, u kojoj će joj se pridružiti ostale tri žene. Kako one dospevaju tamo, nije ni bitno, jer je gledaocu jasno vrlo brzo, da je rediteljku ne zanimaju pravila naracije, već lepi kadrovi i simbolika koja iz njih izbija. Ali film nije video rad, njega mora da drži nekakva unutrašnja logika priče, koja ovde ne funkcioniše. Video rad/instalacija može da se bavi univerzalnim pitanjem položaja žena u islamu, film mora da se bavi konkretnom ženom. Kome to ne smeta, uživaće u scenama kratkog perioda idile tri žene koje žive u kući van grada, po prvi put u svom životu oslobođena od stega, koje su ih držale u prethodnom životu. Konačan utisak je da su likovi nerazrađeni i da je Neshatova propustila priliku da napravi odličan film.

Italijanski dan je započela Videokratija dokumentarni film Šveđanina italijanskog porekla Erika Gandinija. Prvi njegov film Raja Sarajevo je snimljen 94. tokom opsade ovog grada, a kasniji filmovi su se bavili zatvorom Gvantanamo, opsesijom zapadnog društva kupovinom i potrošnjom, i ubistvom Če Gevare. Videokratija pokušava da ispriča priču o povezanosti medija i politike u Italiji, ne koristeći tipičan dokumentaristički pristup, već selektivno prezentujući zanimljive činjenice, ostavljajući gledaocu da sam sklopi priču u svojoj glavi i donese zaključak. U filmu, Italija je zemlja televizije, kojom dominiraju gola ženska tela, reality show emisije i njeni potrošni junaci. To nameće aktuelnog premijera Silvija Berluskonija kao glavnog junaka, najveće televizijske mreže su u njegovom vlasništvu, slab je na žene, sklon pravljenju glamuroznih zabava u svojoj kući na Sardniji i prijatelj je zvezda. Jedan od njegovih prijatelja je italijanski estradni menadžer koji pred kamerom pušta melodiju svog mobilnog telefona, himnu italijanskih fašista. U maničnoj potrebi da budu poznati, sa jedne strane imamo Rikarda, automehaničara, koji očajnički pokušava da uspe na izborima za sledeću veliku zvezdu prezentujući svoj originalni izraz, mešavinu Ricky Martina i Jean Claude Van Damma, a sa druge Fabrizia Coronu, vlasnika paparazzi agencije, koji pre prodaje indiskretnih snimaka poznatih tračerskim novima, prvi ponudi fotke njenim junacima. Corona je ogoljena slika modernog reality junaka, muška Paris Hilton bez skrupula, nabildovan, zalizane kose, u jednom kadru broji novac koji je dobio pojavljivanjem u jednoj diskoteci., u drugoj parfemom zasipa svoje zmijsko telo dobrih minut i po. Samonazvani Robin Hud, koji uzima od bogataša, ali umesto da da siromašnom, zadržava novac za sebe. Trenutno, optužen za iznudu Corona čeka suđenje. Jedan od interesantnijih dokumentaraca koje sam gledala u poslednje vreme.

Odmah posle toga, krenuo je Veliki san/Il grande sogno, film o studentskoj pobudi 68. u na fakultetima u Rimu. Na početku filma stoji logo produkcijske kuće Mediaset u vlasništvu Berluskonija i odmah je jasno da je ovo lepo upakovana slika revolucionara, svi glumci su super privlačni i već u svojim tridesetim, a glume studentariju, koja posle sukoba sa policijom idu kući mami i tati, ili jede picu sa prijateljima. Ljubavni trougao u filmu podseća na Bertolučijeve Sanjare, što po meni nije dobra referenca, koliko je taj film bio pretenciozan i suštinski isprazan.

O Morfijumu sam pre gledanja čula oprečne ocene, jednu kažu da je uobičajen film o narkomanima, samo smešten na početak 20.veka, samim tim ništa posebno za gledanje, a drugi da je jako dobar film. Moj utisak je da Morfijum je na momente odvratan za gledanje, ali teško se i zaboravlja. Kao da gledamo predstavu po činovima, koji vode kulminaciji, koja ništa dobro neće doneti. Kako se glavni lik kreće da drogira, ne toliko ni radoznalosti, već iz iz čiste dosade, ne bi ovde učitavala neko šire značenje, Rusija pred revoluciju, opšti raspad na vidiku. Moj jedini zaključak je da ne možeš da podneseš tu veličinu i svoje mesto u njoj ako se ne odaš nekom poroku. Dejan Ognjanović je lep tekst napisao na svom blogu, možda vas ipak ubedi da odgledate Morfijum. I da, u filmu Katarina Radivojević pokazuje sise.

njegov izbor - part 1

2010-03-03T13:54:00.000-08:00

Kako sam sva važna i zauzeta, živim brzo, a hranim se lako, nisam stigla da se bavim programom nedavno završenog Festa. To sam prepustila njemu. I rezultat je jedan stvarno sjajan film, nekoliko solidnih, nijedan potpuni promašaj. Krenimo od početka:

Liban/Lebanon (Samuel Maoz) – autobiografski film o sukobu Izraela i Liban sa početka osamdesetih. Rat nije stvar heroja, nema krupnih reči, izliva patriotizma, ni mudrih starijih oficira, rat je tako banalan i skučen. Sediš u tenku, danima, a oko tebe su ljudi sa kojima deliš dobro i zlo, usrani od panike kao i ti. Obični, nervozni, spremni na svađu, kad se zapuce ko zna kako će reagovati. Spoljni svet se vidi kroz osmatračnicu tenka, čuje se preko telefona odakle stižu kontradiktorne naredbe, koje prenosi manični pukovnik Džamil, jedini profesionalni vojnik, besan što su mu povereni mobilizovani paceri. Moaz je u nekoliko metara kvadratnih sažeo svu teskobu, bezumlje i arbitrarnost rata. Najsličniji njegovim zbunjenim i sa konca pokupljenim junacima, su likovi Dežulovićevog romana Jebo sad hiljadu dinara.

Air Doll (Hirokazu Koreeda) – Japanska usamljenost, prenaseljenost i žene, koje izgledaju ko porcelanske lutke, kojima je nemoguće odrediti godine su neizostavan deo predstave nas zapadnjaka o ovoj dalekoj i egzotičnoj zemlji. Lutka na naduvavanje će nam samo pomoći da ostanemo u uverenju da znamo nešto o Japanu, ako smo čitali Murakamija i gledali ovakve filmove. Otuđenost je strašna stvar, a ljubav sa plastičnom lutkom je bolja nego apstinencija. Jedino što lik plastične lutke ostaje na nivou mirisanja cveća, radovanja jutarnjoj rosi i ponavljanja reči sa začudnim izrazom na licu.
Možda je reditelj želeo da napravi feministički film, u kome sugeriše kako žene žive slobodan život preko dana, kad su same, dok uveče su na raspolaganju svojim muževa/gospodara i njihovog seksualnog raspoloženja. Ali ja nisam sigurna u to, jer sam u jednom momentu zadremala, što doprinosi utisku dosade. Šta kažete na japanski film u kome ljudi pričaju bez prestanka, duhoviti su i nema scena kinky seksa? To bi bilo stvarno revolucionarno.

Metastaze (Branko Šmit) – Hrvatski film o navijačima Dinama i njihovim propalim životima je mogao ladno biti snimljen na Voždovcu ili Rakovici. Četiri prijatelja iz novog Zagreba, koje ujedinjuje fudbalski klub, lokalna birtija i činjenica da su omanuli u svemu što je važno, pa imamo propale brakove, nasilje u porodici, težak alkoholizam, besparicu i život kod roditelja, lečene i nelečene narkomane, tranziciju u kojoj učesnici domobranskog rata ne mogu da se snađu. Metastaze duguju dosta filmovima kao što su Trainsportting i Football Factory. Soundtrack je odgovarajući, čuli smo Majke, čak i deo pesme Sjajne niti, najboljeg srpskog benda Goribor.

nastavlja se ...

ready, able

2010-02-14T07:32:00.000-08:00

Najbolja pesma sa prošlogodišnjeg albuma bruklinškog sastava Grizzly Bear. Koji je na mojoj ličnoj listi najbolji album 2009.

Ready, able je dokaz da pop ne mora da bude jednostavan, već može da bude slojevit, sa raznim efektima, koji su korišćeni sa merom, rezultat čega je osećaj da se prešli ogromnu razdaljinu, barem mentalno, u samo četiri i po minuta. Tekst nagoveštava da je u pitanju prevara (And when I shuffled on back home, I made sure all my tracks in the snow were gone) ili raskid veze koji omogućava nov (i nesiguran) početak (Hope I’m ready, able to make my own, good home).

Spot je režirala umetnica Allison Schulnik, koja je opčinjena grotesknim pojavama u prirodi, koje u njenoj interpretaciji nisu mračne, već šarene, što ih ne čini manje strašnijim.

Happy creepy Valentine’s Day!

hobo clown with cubs
ništa jezivije od klovna

flexing on horseback

women in love

2010-02-13T17:05:00.000-08:00

Čitala sam Ljubavnik lejdi Četerli D.H. Lawrencea pri kraju osnovne škole. Na koricama su bili natpisi, koji su objašnjavali koliko je “bezobrazna” knjga koju sam uzela u ruke, nešto u stilu knjiga koja je šokirala svet kad se pojavila. Zato je metod čitanja bio sledeći – kad je nisam čitala, knjigu sam držala u fioci da ne vide roditelji. Film sa Sean Beanom i Joelly Richardson sam gledala kasnije na televiziji. Ako sam se držala istog metoda, što se ne sećam, mora da sam gledala sa daljinskim u ruci, pa prebacim na vreme. Na fakultetu sam razbila na ispitu Sinove i ljubavnike za 10 u četvrtoj godini. Već godinama mi se vuče disk koji sam kupila od nekadašnjeg dvx provajdera, Ken Russelov film Women in Love. Pre nekoliko dana, drugarica i ja odlučismo da ga pogledamo.

Iako najpoznatiji po muškoj golotinji tokom scene rvanja između Olivera Reeda i Alana Bates,a mnogo veće otkrovenje ovog filma je Glenda Jackson, koja je za ulogu Gudrun Brangwen dobila i Oskara. Roman se dešava pred Prvi svetski rat, a bavi se seksualnim oslobođenjem, razlikama u poimanju ljubavi ne samo između polova, nego i samih muškaraca i žena. Karakteristično za njega, Lawrence je u tekstu provukao i komentar o klasi. A pošto je film sniman krajem 60-ih, na neki način odražava i teme tog vremena, rastuću žensku samostalnost, mušku nesigurnost izazvanu time i jedan ležeran odnos prema seksualnosti. Hipi stil je očigledan i u izboru kostima i izgledu glumaca: duža brada i kosa, koju ima lik koga glumi Alan Bates, prugasta odela koja nosi Oliver Reed, šeširi, haljine i kaputi Jenny Linden. Jedino se Glendin stil razlikuje, ona je vajarka slobodnog duha, pomalo dečačkog izgleda, Louise Brooks frizure. Njeni kostimi su slobodnija interpretacija stila dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, što izgleda fenomenalno. Super kape, šarene čarape, haljine ležernijeg kroja, koje ipak nagoveštavaju figuru koja je ispod. Većinu stvari bi rado imala.

pop cooking#2 - full combo

2010-02-13T15:40:00.000-08:00

Da se niko ne prepadne. Nisam ovo skuvala sve odjednom. Nego, skupilo mi se par recepata, pa ajde sve da ih
prezentajem ovde.

#Kiš sa spanaćem i kozjim sirom

U prošlom postu sa ovom tematikom sam pravila kanelone sa spanaćem. E pošto sam koristila onaj smrznuti spanać u kockama, nisam sve potrošila. Volim da bacam stare stvari, al’ mrzim da bacam hranu. Te tri-četiri kockice, se lepo pomešaju sa kozjim sirom, prazilukom i slatkom pavlakom. Razvije se kupovno lisnato testo (bravo za one koji testo prave sami, probala, nešto ne ide), toliko tanko i veličine da prekrije pleh (okrugao naravno), izbocka se malo
testo, prelije filom i vidimo se za 40 minuta. Taman jedna epizoda neke serije.

#Apple berry crumble

Istina je da Englezi nemaju kulinarsku tradiciju, kojom mogu da se ponose. Ali ima nekog šarma u pab ručku nedeljom. Gastronomska kultura im je podeljena po klasama, radnička klasa se hrani najgore, em je hrana najgoreg kvaliteta, em su najveći konzumenti najmasnijeg džanka sa ulice. Moj utisak je da koncept mamine domaće hrane ne postoji, ako se ne računa odvratnost tipa beans on toast. Ali u prilog idu Englezima tri stvari: sve se može nabaviti, mediji forsiraju priču o zdravoj hrani, a onda i o geografski raznovrsnoj hrani i među tradicionalnom hranom mogu se naći super ukusne stvari. Često su to slatkiši: različiti pudinzi (kod Engleza pudding nije uvek tečan i kremast, to je vrsta kolača), pite ili ovo što sam ja spremila - crumble (plašim se naziva da ne ispadne kolač mrvica, što suštinski jeste).

Pošto zima nikako da prestane, jedu mi se topli kolači, a ovaj se savršen. Testirala sam ga na bojfrendu, familiji i nekoliko prijatelja. Žene posle prvog zalogaja traže recept.
A on je nikad jednostavniji. Koristim mere, koje nikada ne koristim za slane stvari:

1 buter (125 grama) ne otopljen, hladan iz frižidera, iseckan na kockice
250 grama brašna (1 šolja)
4 kašike žutog šećera
cimet
vanilin šećer
mogu da se ubace i ječmene pahuljice, radi krckavog ugođaja

paket smrznute borovnica (idealno), ali može bilo koje bobičasto voće
5 ili 6 jabuka nakiselih

U veliku posudu sipaju se brašno, buter i šećer. I onda krećete da gnječite kockice butera, tj. da ih lomite prstima dok ne dobijete male mrvice. Dodate cimet, vanilin šećer, i ove ljuspice ako ih imate. Posuda se podmaže puterom i u nju se ubaci kombinacija isečenih jabuka, smrznutog voća, pomešanih sa sokom od limuna. Znači voće dole, mrvice gore. U rernu na 200 stepeni 50 minuta. Malkice se ohladi, ali se jede toplo, obavezno sa sladoledom od vanile.

Ovo je varijacija Nigellinog recepta. Obavezno izmanikirajte nokte pre gnječenja butera, da mešenje bude što senzualnije.

#Najbolji način da se spremi krompir

I najmasniji. Brisala sam prašinu danas, tako sam i otvorila Nigellin kuvar, koji sam dobila za rođendan pre par godina, setila sam se da ima neki recept za krompir, koji nisam probala. Naravno sve je full fat, ali je super ukusno. Naseče se krompir na kriške, isecka se luk, koji nisam imala, nego praziluk, dva čena belog luka, što se sve kuva na tihoj vatri sa slatkom pavlakom (to je ono što u kafanama obeležavaju kao neutralnu pavlaku) i mlekom. So, biber su jedini začini. Isto ko za pire, samo što ne treba skroz da se raskuva.

Upozorenje unapred, šerpa mora da bude od nerđajućeg čelika, jer će mleko na dnu da napravi haos. Trenutno se natapa u sudoperi, nemam živaca za ribanje žicom sad – sutra će biti lakše. Kad je krompir gotov, prespe se u drugu posudu koja ide u rernu, parmezan preko svega. 20 minuta i to je to. Pavlaka mu daje taj kremasti ukus, a da ne bude sve previše mlečno postarao se luk.

Moj ručak/večera danas - čorba od šargarepe, celera i praziluka, kremasti krompir i salata

Disclaimer: sve fotke su napravljene mojim jamesbondovskim telefonom. U sledećem životu ću biti food stilista, samim tim imaću kvalitetu opremu u studiju tj. kujni.

во македонски

2010-02-04T14:13:00.000-08:00

Kulturen život, časopis koji izdaje New York University u Skopju

На пример, Јелена Максимовик докажува дека "екстремниот национализам, донекаде потиснат во главните медиуми, царува слободно онлајн и во комбинација со силната таблоидна култура сочинува една нова главна јавна сфера."
Vaistinu.
Lep je osećaj videti svoj rad na stranom, pri tom bratskom jeziku.

the beginning of the end

2010-02-04T05:23:00.000-08:00

Poslednja sezona Losta mora da razreši sve misterije, da poveže sve stvari koje do sada nisu imale smisla.
Malo u krenuli u smeru mitologije, sile dobra i zla, ako posle 6 godina vernosti dobijemo nekakav Gospodar prstenova završetak, mislim stvarno ....

život po eggersu

2010-02-03T10:19:00.000-08:00

Novi film Sama Mendesa je još jedan u seriji indi filmova. Ako niste upoznati sa žanrom, da pomognem, to su oni filmovi u kojima su junaci simpatični geekovi (Micheal Cera je uvek dobrodošao), dovoljno društveno prilagođeni za šire narodne mase (često su to studenti i srednjoškolci, ako ne to, onda mladi pisci na primer), a ipak čudnjikavi. U indi filmovima nema promiskuiteta, jer ONA je TA. Život se meri u odnosu na pesme Smithsa ili Belle and Sebastian.

Na prvi pogled Away We Go ispunjava većinu ovih kriterijuma, likovi žive u kućici u šumi, momak, koga igra John Krasinski iz Officea, se bavi pravljenjem klompi kao hobijem, devojka Verona, koju igra Maya Rudoph iz postave Saturday Night Livea je ilustratorka (kul profesija, rekoh već). Imamo muziku, ovde je u pitanju Alexei Murdoch. Njih dvoje očekuju bebu i kreću na put po Americi tražeći savršen dom za svoju malu porodicu. Ono što daje autentičnost ovom filmu i spašava ka kalupa tipičnog indi filma (a svaki kalup posle izvesnog vremena postane jaram) je scenario Dave Eggersa i Vendele Vide, koji su bračni par inače i dosta priče su zasnovali na periodu pre rođenja svog prvog deteta. Ljudi koje Burt i Verona sreću jesu frikovi, a njih dvoje na tom putu ne pokušavaju da pronađu sebe ili da reše još jednu životnu zabludu. Sigurni su u svoju vezu koliko god to ljudi mogu da budu. Oni bi samo da nađu mesto na kome je lepo živeti. I kad to nađu film se završava. A mesto je jako lepo.

Ta životnost likova je Eggersova specijalnost, jer je svoju karijeru pisca započeo memoarom A Heartbreaking Work of a Staggering Genius. Dovoljno da se zapitate koji mladi pisac izdaje prvo svoju autobiografiju, i to ovako pretencioznog naslova. E pa Dave ima zanimljivu priču, tj. ne toliko specijalnu, ali način na koji on doživljava stvari i pri tom piše o njima je nesvakidašnji. Posle smrti oba roditelja od raka u jako kratkom razmaku, Dave je preuzeo brigu o svom najmlađem bratu Christopheru (koji se u knjizi zove Toph) koji u tom trenutku ima 13 godina. Njih dvojica se sele u San Francisko i pored ignorisanja pranja sudova, života u nesređenoj kući, igranja igrica, Dave preuzima roditeljske dužnosti, ali i sam odrasta tokom tih godina.

Eggersove knjige - ari@flickr

U međuvremenu, Eggers je osnovao književni magazin McSweeney, pravio radionice kreativnog pisanja i dobio TED nagradu za svoj doprinos obrazovanju. Nije sve što je uradio zasnovano na njegovom ličnom iskustvu, Eggers je scenarista filma Where the Wild Things Are, koji je reditelj Spike Jonze snimio po priči Mauricea Sendaka.

pop cooking#1

2010-01-31T10:13:00.000-08:00

Jamie Oliver ovo jelo zove Awesome Spinach and Ricotta Cannelloni. Ono što ću ja zapamtiti za sledeći put je da kanelone, nekako treba poprskati vodom, jer i slatka pavlaka kojom prelijete kanelone preko nije dovoljna. Više bude jelo masnije, nego sočnije. Ko je u fazonu da pravi bešamel (ja nisam), neka proba sa tim.
Što se tiče popkitchen verzije recepta, pomešala spanać, rikotu (kupljenu na Kalenić pijaci sa italijanskom Zanetti iz kutije) sa domaćim sremskim sirom, izgnječila jedan čen belog luka i time punila kanelone. Dole ide paradajz sos ko za špagete. Maslinovo ulje na kome se prže dva čena belog luka, biber, so, bosiljak i šećer (da ne bude sos kiseo) + konzerva paradajza. Odozgore kao što sam rekla slatka pavlaka pomešana sa dve, tri velike kašike parmezana.
Nisam nikad jela kanelone u Italiji, ali mi recept deluje da ima žig geografskog porekla.
Awesome, indeed.

savršen dan za banana ribe

2010-01-29T04:38:00.000-08:00

happyjackeats@flickr

Posveta u New York Timesu. Moja omiljena kratka priča.

R.I.P. Jerome David Salinger

if not now, when

2010-01-27T14:51:00.000-08:00

Danas je obeležen dan sećanja na Holokaust. Slučajno trenutno sam na pola knjige italijanskog pisca Prima Levija Ako ne sada, kada (Se non ora, quando), koja prati grupu ruskih Jevreja kako se počevši od 1943. probijaju od Rusije, preko Ukrajne i Poljske ka zapadnoj Evropi. Levijev opus je najviše pod uticajem njegovom logoraškog iskustva, koje je usledilo posle kratke boravka sa italijanskim partizanima.

Kao naslov, Levi koristi jevrejsku izreku koja se pripisuje Hilelu Starijem, jednom od najvažnijih jevrejskih verskih vođa. U knjizi je izreka pretvorena u pesmu, koju u jednom trenutku recituje jedan od junaka. Knjigu čitam na engleskom pa je tako i prenosim.

Do you recognize us? We are the flock of the ghetto,
Fleeced for a thousand years, resigned to the offence.
We are the tailors, the scribes, and the cantors
Withered in the shadow of the Cross.
Now we have learned the paths of the forests,
We have learned to shoot, and we hit straight on.
If I am not for myself, who will be for me?
If not thus, how? And if not now, when?
Our brothers have risen to heaven
Through the ovens of Sobibor and of Treblinka,
They have dug themselves a grave in the air.
Only we few have survived
For the honor of our submerged people,
For vengeance, and for witness.
If I am not for myself, who will be for me?
If not thus, how? And if not now, when?
We are the sons of David and the stubborn ones of Massada.
Each of us bears in his pocket the stone
Which smashed the forehead of Goliath.
Brothers, away from the Europe of tombs:
Let us climb together toward the land
Where we will be men among other men.
If I am not for myself, who will be for me?
And if not thus, how? And if not now, when?

Posle recitovanja pesme i priče o njenom autoru, Martinu stolaru, Gedaleh vođa partizanske grupe kaže „That’s enough now: these aren’t the thoughts for everyday. They’re alright every now and then, but if you live with them you just poison yourself, and you’re not a partisan anymore. And bear this in mind: I believe only in three things: vodka, women and submachine gun. Once I also believed in reason, but now anymore“.

Levi je ovu knjigu smatrao svojim avanturističkim romanom i barem tokom prvih dvesta strana (dokle sam ja stigla) pratite napredovanje jedne čete, njihove razgovore o ratu, prethodnom životu, porodici i onome što ih tera napred, jer i na mestu odakle su krenuli su izdvojeni kao stranci.

Idem sad da nastavim knjigu. Ostavljam vas uz prvi deo emisije o Levijevoj poseti Aušvicu s’početka 80-ih.

run for cover

2010-01-26T14:56:00.001-08:00

dude crush@Flickr

Prvi put sam srela žene potpuno pokrivene crnom tkaninom u Londonu. Priznaću, u tom slučajnom susretu na ulici osetila sam nekakvu nelagodu. Čekam dežurne mislioce da mi kažu da je to od susreta sa Drugim, od koga ne znaš šta da očekuješ. Kao i da burka (tako se zove ova odora) ustvari dokazuje da je identitet (i to onaj spoljni, lice, kao označitelj pola i uzrasta) samo konstrukt, jer kod osoba ovako obučenih nemate pojma ko je ispod marame. I možda je to zbog mesta na kome sam bila u tom trenutku, kao da sam osetila “white men burden”, pomislivši kako mi da sudimo o kulturi o kojoj ništa ne znamo, tj. ako se ponosimo ljudskim pravima i demokratijom, onda i zabrađene žene treba da progutamo.

pooyan@Flickr

Osude, kao i pozivi na zabranu nošenja vela koji prekriva sve sem očiju, potiču od desničara (mogu da zamislim koliko je njima tek nelagodno), a ko želi da bude u istoj koloni kao i oni i da zastupa njihove vrednosti. Imam dva prigovora iz sopstvenog iskustva, više pitanja nego zahtev za zabranu. U poseti jednoj školi u zapadnom Londonu, videla sam devojčice od 10 godina koje nose marame. To nije slobodan izbor, to je posledica odrastanja u familijama, u kojima je to pravilo. Drugo, ako bi ja odlučila da posetim Iran, Jemen ili Saudijsku Arabiju u sred leta, da li bi mi bilo dozvoljeno da šetam u šortsu, bez marame da mi pokriva glavu. Na kraju krajeva to je deo moje kulture.

Videćemo šta će se desiti sa predlogom Francuza da se zabrani nošenje vela na javnim mestima. S’obzirom na radikalnost šerijatskog zakona, da li Muslimani uopšte imaju prava da se bune, pita se Ray Hanania, Amerikanac palestinskog porekla na svom blogu Palestine Note. Ja čekam nekoga da lansira hijab ili burku kao luksuznu robu, poslednji krik mode. Evo može da ga promoviše Lady GaGa u sledećem spotu.

via Religious Fashion

haiti

2010-01-21T00:47:00.000-08:00

Arcade Fire Haiti

Moguće je pomoći uplatom UNICEF-u

Kad ćemo u Maroko?

2010-01-10T15:01:00.001-08:00

vtveen@flickr

Kupim pre neki dan Yellow Cab posle baš dugo vremena. Dizajn je skroz drugačiji, tekstovi su delo novih lica. A među njima putopis piše Zoran Ćirjaković. Dugogodišnji dopisnik LA Timesa, jedno vreme novinar NIN-a, pre ovog Blic-kriega tamo. Ko ne zna, Ćirjaković je veliki putnik, sećam se emisija u kojima je gostovao na radiju B92, uglavnom se držao puta kojim se ređe ide, pričao je o Tibetu, Sudanu i drugim egzotičnim mestima. Na pamet mi pada takođe jedan odličan tekst o turbo folku, baš iz NIN-a, u kome je uspeo da izbegne lažne dihotomije i da priča o tom fenomenu kao pravoj balkanskoj pop kulturi (našla sam samo englesku verziju teksta), a da bude razumno kritičan. Pošto nisam redovni čitalac NIN-a, neću da komentarišem tekstove o Latinki Perović i sličnom. Jednom prilikom smo bili u istom društvu, prijatan čovek.

UPDATE: Evo i srpske verzije teksta o turbo folku, zahvaljujem trudu citalaca

mait@flickr

Tekst u YC je o Maroku. Ili nije? U tekstu se Ćirjaković bavi više belim Šengenom, nego samim Marokom. Ako mislite da preterujem, Evropa je „nadmena i provincijalna“, Tandžir je najbliži „samoživoj Šengeniji“. Isti su upropastili beatnici, poput Ginsberga i Burroughsa sve sami dekadentni zapadnjaci. I to nije sve, u svakom pasusu je ko po zadatku, Evropa spomenuta u negativnom kontekstu. Izgleda da je sam autor upao u tu lažnu dihotomiju, Evrope koja je čista, uređena, ali suštinski površna i prazna (jebeš viševekovno istorijsko i kulturno nasleđe) i autentičnih vanevropskih prostora, valjda prepunih pravih vrednosti. I da mu to nije bila namera, tekst je tako intoniran.

multiget@flickr

Evo početka teksta, ako preterujem ko po običaju.

„Ako iskoristite priliku koju vam pruža nestrpljivo očekivani „beli Šengen“ i krenete put „Evrope“ (one bogate, nebalkanske), verovatno najveći kulturni šok koji vas čeka jeste to koliko je, zapravo, čak i ova unesrećena i izolovana Srbija ostala evropska. Da, ulice su tamo čistije, manje ljudi pljuje po trotoaru, automobili su noviji i skuplji, građevine raskošnije, a fasade sveže okrečene. Ali u osnovi to je sve. Štaviše, ako odete do Aušvica, Buhenvalda ili Treblinke, moćnih spomenika moderne evropske istorije, možda ćete pomisliti da je dobro što smo ostali Balkanci i što nismo tako uredni i efikasni kao neki drugi Evropljani“.

Obeležena rečenica – WTF!? Priznajem da je ne razumem, mada asocijacije koje imam zvuče odvratno. Evo opcija, tražim pomoć prijatelja:

a) koncentracioni logori slave urednost nekih Evropljana (Nemaca valjda), a ne podsećaju na stravičnu smrt drugih (evropskih Jevreja i Roma, i ostalih koji to nisu)
b) na Balkanu nije bilo koncentracionih logora tokom Drugog svetskog rata
c) na Balkanu nema spomenika na mestu gde su bili koncentracioni logori
d) na Balkanu nije bilo logora posle Drugog svetskog rata
e) na Balkanu jeste bilo logora posle Drugog svetskog rata, ali hvala Bogu niko ne priča o tome
f) ne treba da postoje memorijali u čast žrtava monstruoznih zločina bilo gde

Ovaj tekst je primer da ne treba pisati za Novu srpsku političku misao i očekivati da ostaneš normalan. Ali ne i da ne treba ići u Maroko. Jer putovanje je pitanje ličnih preferenci i izbora, da ne kažem jedna suštinski duhovna potreba, a ne ideološka zavrzlama.

dominikgolenia@flickr

U to ime, nudim video gnawa izvođača, muzički stil koji Z.Ć. spominje u tekstu.

I marokanskog suseda, Alžirca Khaleda, kralja rai muzike. Ako vas ova pesma podseća na neki narodnjak iz 90-ih, to je zato što i onda kao i sada smo živeli u globalizovanom svetu gde se kralo od manje razvijenih.

All I want in 2010

2010-01-02T06:22:00.000-08:00

Čini mi se da je postignut konsenzus da je 2009. bila godina koju treba zaboraviti. Vize su došle na kraju godine da bi značajno promenile utisak. Svaka čast Nađi Higl i sramota za sve političare, koji je biraju za ličnost godine, a da ništa nisu uradili ni za nju, ni za hiljade mladih i talentovanih ljudi. Valjda se vode tim da priča o hladnom bazenu, bolje zvuči nego "imala sam podršku". Sa druge strane, mladi naučnici na pitanje da li će nastaviti svoj profesionalni razvoj u Srbiji, svi redom odgovaraju "ne". Think about that Serbia.

To je više bila godina za pravljenje planova, nego za njihovu realizaciju. Što se tiče životnih projekata završila sam master tezu, a polaganje vožnje sam prenela u 2010. Našla posao, nastavila sa starim, a našla i nove tezge. Sem odbrane u Firenci i konferencije u Makedoniji, nigde nisam putovala. Mnogo sam manje čitala i slušala muziku nego u 2008. a mislim da postdiplomske-posao tranzicija ima mnogo veze sa tim. Poslala sam mamu u Beč da mi kupi novi Moleskin, da popišem sve svoje planove. Ne znam šta mi treba još, ali imam godinu dana da smislim.

U 2010. planiram da započnem dva velika životna projekta, ali neću sad da pričam o tome. Još jedan mali.

randy levine @ flickr

Da odem u Njujork u maju. Da nađem svojim knjigama dom. Da više kuvam, čitam knjige, gledam filmove i da naravno pišem o tome.

Dovoljno za početak.

znači ja

2010-01-02T06:04:00.000-08:00

Aleksa Gajić, strip crtač i autor filma Edit i ja, u anketi Danasa o tome ko je ličnost godine:

Sportisti se uvek nalaze na ovakvim listama, pa je besmisleno ih opet prijavljivati. Političari ne dolaze u obzir. Ljudi dobrog srca ne bi trebalo da se hvale, već to da rade čisto svoje savesti radi. Naučnici ne mogu, jer nikom nije jasno što su to oni stvarno veliko uradili .... Znači JA!

ulična umetnost u kuhinji

2009-12-30T13:39:00.000-08:00

Ko o čemu baba o uštipcima, ja o stensilima. Sinoć je u Kulturnom centru Grad podeljen kalendar uličnih radova TKV u produkciji agencije Unibrand i štamparije Tipografik plus.

"Jao, kako si ti mlada" rekla sam kad sam je upoznala. I ne neću reći ništa više o njoj, sem toga da se super oblači, da se bavi različitim načinima komunikacije i da se od nje očekuju velike stvari. Za početak posredstvom kalendara imaćemo TKV radove u kuhinji.

daily pics#3 - delicious

2009-12-28T17:06:00.000-08:00

Restoran Zaplet je redak restoran koji ima svoju radionicu u kojoj se spremaju hleb, peciva i kolači. Pored toga što je praktičan, prostor je super moderan - visoki plafoni, zid od cigle, super osmišljeno osvetljenje, gomila kuvara na policama i sprava za pravljenje divota za jelo. As though I died and went to heaven.

I da naravno da sam zaboravila foto aparat, morate da mi verujete na reč, aparat na telefonu jednostavno nije dovoljno dobar. Ali imam svedoke, više od 30 njih. Moja firma je odlučila da tu napravi novogodišnju žurku i dobila 5+ za originalnost, zato što je pribavila nekoliko kuvara da nadgleda nas kuvare amatere, savremene žene koje u kuhinju nikad ne ulaze i ekipu koja je samo došla da se zeza i da pije. Zadaci teški, počevši od predjela brusketa sa tikvicama, prolećnih rolnica, suvih šljiva u slanini, tartar bifeka, preko rižota sa kozicama i raviola sa rikotom i spanaćem, do rosbifa i glazirane patke. I to nije kraj - tiramisu i tart sa malinom i čokoladom. Mora da sam nešto zaboravila. E da, moje koleginice koje mese hleb.

stensili u kvartu

2009-12-28T16:40:00.001-08:00

Ovo je samo ilustracije radi, znam da ćete otrčati do prvog kioska da kupite novi broj magazina Kvart.

I gotta feeling

2009-12-18T08:43:00.000-08:00

Black eyed peas su među najretardiranijim grupama svih vremena. Ali čini se da su sa I Gotta Feeling uspeli da izađu iz svojih okvira. Ne što je u pitanju sjajna pop pesma, slična je većini njhovih singlova, ali u se ona pokazala pogodnom za koreografije koje ljudi snimaju uz klasično otvaranja usta i kasnije postavljaju na YouTube. Ima nešto što pokreće u toj pesmi, mada nisam uspela da otkrijem šta. Šta god mi mislili o njima, BEP su šampioni lipduba. I ko može da odoli, jer "tonight is going to be a good night".

Na primer, učenici St. Mary Collegea u Ontariju su napravili neku vrstu promocije za svoju školu, pogotovu njene sportske aktivnosti.

Malo profesionalnija verzija je ona koju su smislili studenti Univerziteta u Montrealu.

Ako vam nije dosta jurcanja po hodnicima, uradite nešto stvarno kreativno, okitite kuću u kojoj živite raznobojnim svetiljkama.

Lipdubovanje je jeftinije od slanja korporativnih čestitki, barem su tako mislili zaposleni agencije Publicis u Londonu. Njihova verzija je dosta prozivana, jedan od komentara kaže da video izgleda kao da su ga snimili menadžeri, a ne kreativci. O my....

Kad pogledate sve, samo se ovako može završiti

nowhere boy

2009-11-22T10:29:00.000-08:00

Prvo je prijateljica stavila link, koji vodi na stranu na kojoj su fotografije muškaraca koji plaču, koje je snimila britanska umetnica Sam Taylor Wood.

Daniel Craig plače

Ed Harris očekivano

Michael Madsen glumi, pošto nema teorije da on plače

Posle malo čeprkanja po netu, saznah da STW je prešla sa fotografije i video instalacija na film. Još prošle godine sam čitala da je snimila kratak film po priči Love You More Patricka Marbera (pisca drama Bliže, Don Žuan u Sohou i scenarija za film Zabeleške o skandalu). Ovu priču možete naći u knjizi Razgovor sa anđelom, koju je uredio Nick Hornby, u cilju skupljanja novca za fondaciju koja je pomaže roditeljima dece sa autizmom, kao što je on sam. U ovoj zbirci priča se zove Peter Shelley, po pevaču grupe Buzzcocks, koji je istovremeno i lajtmotiv priče o dvoje tinejdžera koji gube nevinost slušajući pank, krajem sedamdesetih u Engleskoj.

Ove godine je u Kanu premijerno prikazan film Nowhere Boy, koji je bavi adolescentskim godinama Johna Lennona. Scenario je pisao Matt Greenhalgh, autor scenarija za film Control o životu Iana Curtisa. I pored savršene fotografije Antona Corbijna, film me nije oduševio, zbog čega sam popila more kritika. I tokom snimanja Dečka niotkuda pojavile su se kontraverze, prvo rasprave o tačnosti biografskih podataka, a onda i vest da se 42-ogodišnja Sam Taylor Wood zabavlja sa glavnim glumcem 19-ogodišnjim Aaronom Johnsonom. Dovoljno da željno očekujemo da vidimo rezultat.

daily pic#2

2009-11-13T15:29:00.000-08:00

Novi pregled iz zemlje i sveta, iz zemlje za svet na engleskom blogu. Da li je Beograd novi Prag? Nemam pojma u Pragu bila nisam. Bila naporna nedelja, mrzi me da prevodim.

daily pic#1

2009-11-09T13:56:00.000-08:00

Na dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida, malobrojna grupa Beograđana maršira protiv fašizma. Da se zapitaš koliko smo se mi ustvari zajebali. Nije propalo 10 godina pod Miloševićem, ispašće propalo je mnogo više. Pod istim prozorom odakle sam ovo slikala, protestvuje već danima grupa radnika Trudbenika, zbog po njihovom ubeđenju lopovske privatizacije. Pored fensi izloga nove robne kuće Beograd, u kojoj ženske čarape koštaju 1000 dinara.

Pored Borke P. i šačice (ali stvarno šačice) studenata, anti-globalista, anarho-sindikalistističkih zgubidana, bilo je više policajaca i fotografa.

Hit dana

Transitions Online je povodom 20 godina od pada zida napravio specijalan sajt posvećen ovoj temi.

Kultura sećanja

2009-11-08T04:29:00.000-08:00

Ako gledate BBC World tokom oktobra i početka novembra, možda ste primetili da voditelji i gosti, koji su iz Britanije nose bedž u obliku cveta maka na reveru. Ko poseti Englesku tokom tog perioda videće da veliki broj ljudi na ulici takođe nosi ove bedževe.
U pitanju je obeležavanja dana veterana,tj. dana sećanja (Remembrance Day), koji se slavi 11. novembra paradom u Whitehallu, koju uglavnom predvodi kraljica, a počasno mesto imaju veterani svih ratova. Na kratkoj relaciji do Westminster Abby, ulica je posuta cvetovima, a čitava atmosfera je veoma ozbiljna i dostojanstvena, jer paradu predvode malobrojni preživeli iz Prvog svetskog rata, od kada je ova tradicija i započeta.

Simboličnim gestom, građani jedne zemlje obeležavaju važne istorijske događaje i još važnije se sećaju se žrtava koje su podneli njihovi pretci. Pisac Knjige o džungli, poznatiji kao autor pesme Ako (If), Rudyard Kipling je napisao pesmu Recessional, koja prvenstveno izražava tugu zbog propasti britanske imperije, ali koja se popularnom sećanju se transformisala u pesmu koja opominje da je zaborav nešto što nijedna države sebi ne sme da dozvoli.

Umemo da dovedemo trubače Medvedevu, da zatvorimo pola grada zbog Bajdena imamo aero mitinge, tokom kojih nas probijanje zvučnog zida podseća na to da smo samo deset godina ranije bili bombardovani, ali da li se ikada sećamo poginulih u bilo koja od samo u ovom veku tri ratna sukoba?

smoren do smrti

2009-10-25T16:46:00.000-07:00

Ili Instead of Manhattan, first we take Brooklyn

Nova HBO serija prati pisca, koji nije u stanju da napiše drugi roman, ostavi ga devojka, a on očajan daje oglas na Cragslisti, reklamirajući sebe kao privatnog detektiva. „Pročitao sam toliko romana Raymonda Chandlera, da mislim da bih mogao da radim ovo“, kaže Johnatan, koga igra Jason Schwartzman. U ovoj suludoj nameri ga prate ortak koji crta stripove (Zach Galifianakis) i urednik magazina za koji Johnatan piše (Ted Danson iz „Kafića Uzdravlje“). I pored pokušaja noir estetike (Johnatanova odela i mantili, sastaje se sa klijentima po barovima), obzirom na ekipu predvođenu Schwartzmanom, serija je Wes Andersonovski čudnjikava kombinacija sadašnjeg vremena i retro mode. On sam je isti kao u filmovima kao što su Rushmore ili Darjeeling Limited, nespretan, nezreo, dečački naivan, pomalo bizaran, iako je serija bazirana na životu autora scenarija Johnatana Amesa. U jednoj epizodi pojavljuje se naša Branka Katić.

Dugogodišnji žitelj Brooklyna, Ames je hteo da napravi seriju koja odražava duh ovog kraja New Yorka, ležernost, sklonost refleksiji, pretenziju ka autentičnosti. Donekle je u tome uspeo, Gawker blog kaže da je ovo savršena serija za hipstere. Po mom mišljenju, to je čini kandidatom za neobnavljanje ugovora za drugu sezonu.

Snimana na originalnim lokacijama, Ames živi u Fort Greenu, serijom je hteo da ovekoveči svoj kraj. Što se samog Brooklyna tiče, poznat je po svojoj rasnoj i etničkoj šarolikosti (veliki procenat crnog stanovništva, kao i nacionalnih zajednica – Italijana, Rusa, Poljaka između ostalih). Kraj je postao gotovo pa fensi, u Sex and the City neko kaže „Brookly in the new Manhattan“.

Upoznajte Brooklyn kroz pop kulturu

U popularnoj kulturi je prisutan bio prvo kroz hip hop (koji vuče poreklo iz Bronxa), a onda i indi muziku, otvaranjem klubova u Williamsburgu.

Za one koji vole da čitaju: Džonatan Letem Sva siročad Bruklina

Za one koji vole da gledaju filmove: The Squid and the Whale (Noah Baumbach),

Smoke (Wayne Wang),

Do the Right Thing (Spike Lee)

*Imajte u vidu da ovo piše osoba, koja nije videla ni B od Brooklyna. Trenutno je skupila četvrtinu novca koja je potrebna za put do New Yorka.

dark side of social media

2009-10-20T15:47:00.000-07:00

Kad sam razmišljala da li da se prijavim na Glocal i sa čim da idem tamo, već sam završila tezu, koja se dosta kritički odnosila prema fenomenu web 2.0, tada u kontekstu ekonomije koja vlada ovim ekosistemom. Konkretnije ideje da li sadržaj koji stvaraju korisnici različitih platformi ima ekonomsku vrednost. Nije mi se ponavljala ta priča, pošto sam šest meseci provela pišući tih stotinak strana, pa sam razmišljala šta me interesuje da se time bavim sad. A da ima veze sa društvenim medijima.

Na prvi pogled, čini mi se da u ovom regionu kasnimo sa prihvatanjem svih mogućnosti koje društveni mediji omogućavaju (a da to nije otvaranje naloga na Facebooku), na pamet mi padaju šira upotreba u biznisu ili obrazovanju. Kao i da sve što je vezano za društvene medije, tamo gde se prihvata, prihvata se potpuno nekritički. Dok roditelji i profesori smatraju da deca gube vreme surfujući netom, raste generacija kojoj novi mediji uopšte nisu „novi“, već jedini koje poznaju. Kao takvi oni su savršeni za vršenje uticaja u najrazličitijim smerovima. Iz tog razloga ne čudi da i grupe, koje mnogi smatraju ekstremnim, aktivno komuniciraju svoje poruke, koristeći društvene medije.
Rad koji sam prezentovala se sa jedne strane bavi kritikom liberalnog diskursa, koji popularno gledano vidi web 2.0 kao pokretač svih pozitivnih procesa u društvom, počevši od obrazovanja, ekonomije do političkih promena, a sa druge fokusira se na konkretan slučaj, jer sam želela da pokažem koliko aktivnosti u okviru društvenih medija imaju uticaja na političku sferu i javno mnjenje u Srbiji. Nažalost, otkazivanje Gay parade je išlo na ruku lakoj argumentaciji u prilog te teze.

Kad bude rad zvanično objavljen od strane organizatora Glocal konferencije, postaviću ga na net, do tada nudim samo prezentaciju.

Dark Side Of Social Media

View more presentations from popkitchen.

Inače, dobila sam dobre reakcije na prezentaciju, David Bailey, koji je upoznat sa regionom, jer je živeo u Banja Luci, a danas na Kosovu, je pratio konferenciju i intervjuisano nekoliko prezentera, između ostalih i moju malenkost. Jes’ da sam se unervozila, pošto je David imao kameru koja podseća na lizalicu, ali valjda sam uspela da objasnim šta je bila motivacija za rad.

UPDATE: Divni ljudi sa Glocala su uploadovali celu prezenataciju na blip.tv, pa ako ste stvarno stvarno zainteresovani, pogledajte 20 minuta govorancije i mlataranja rukama ovde.

glocal09 - ostatak

2009-10-20T13:12:00.000-07:00

Krenula sam da blogujem još na predavanjima drugog i trećeg dana, ali onda bi prestala da slušam šta ko priča, a van konferencije sam htela da klopam po sjajnim skopskim restoranima ili da se družim sa domaćinima.

new media center photostream@flickr

Day02

Iako su organizatori napravili raspored predavanja, koja su tematski labavo povezana, zbog last minute otkazivanja, došlo je do malog iskakanja. Jutranju sesiju sa započele uslovno rečeno kulturne teme. Prvo je Nada Švob Đokić, sa zagrebačkog Instituta za međunarodne odnose držala predavanje o transformaciji kulturnih industrija od konzumerizma ka socijalizaciji. Iza ovog nabudženog naslova, krije se teoretska priča čija je poruka da kulturne industrije u regionu moraju da se okrenu tržištu, ali i da ponude nešto autentično, umesto imitacija sa Zapada. Prezentacija bi mnogo bolje funkcionisala, da je bilo manje teksta, kao i da se profesorka fokusirala na praktični primer, umesto što je pričala generalno. Moj komentar koji sam i dala uživo ide ka tome da društveni mediji, tj. alati web 2.0 treba da budu iskorišćeni za stvaranje alternativnog kulturnog prostora, koji trenutno je u zapećku između komercijalne kulturne industrije i subvencionisanih državnih institucija kulture.

O korišćenju novih medija u procesu ponovnog otkrivanja antičkog nasleđa u Makedoniji (što je kako ja shvatam politička priča suštinski vezana za ime, tj. spor koji se vodi sa Grčkom) pričala je Vasilka Dimitrovska, koja inače aktivno bloguje o arheologiji, a trenutno radi master iz ove oblasti na Beogradskom univerzitetu.

Posle nje, publici se obratila Kalina Maleska, koja je pričala o e-knjigama, tj. efektima izdavanja knjiga preko interneta. Zanimljivo je da su Šekspirovi prevodi na makedonski ponuđeni besplatno svima, pod CC licencom. Do sada je oko 80 knjiga izdato na makedonskom. Dinamično predavanje, filovano činjenicama. Mada sem Cory Doctorowa, retko ko se leba najeo o elektronskih izdanja svojih knjiga.

Niels Hendricks i Liesbeth Huybrechts predaju na Akademiji za medije i dizajn u Belgiji, njihov pristup društvenim medijima i njihovim participativnim karakteristikama je dosta kritički. Što ne znači da oni odbijaju sve mogućnosti koje web 2.0 pruža, već se fokusiraju na ono što zovu concept design, tj. jedan human pristup društvenim mrežama. Prvi put sam čula za Internet of things, što su ustvari web stranice koje se nastavljaju u realnom životu, tj. vezane su za stvarne predmete. Recimo postoji jedan sajt, koji okuplja fotografije baštenskih patuljaka u malom belgijskom gradu u kome je faks.
Biljana Tanevska je pričala o statusu Otaku-a u japanskoj kulturi. To su ljudi koji su opsesivni fanovi anime i mangi. Više informacija ima na njenom sajtu (koji je ona koristila za prezentaciju).

Faik Uyanik iz turske redakcije BBC-a se bavio načinima na koji BBC koristi društvene medije, kombinujući sa jedne strane fleksibilnost u smislu da i urednici i novinari smeju da pišu blogove, a sa druge kontrolu procesa primenom preciznih uputstava koja su sadržana u BBC Share Strategy. Suštinski, zaposleni BBC ne bi smeo na blogu da kaže ništa, što ne bi rekao uživo u programu. Takođe, urednicima je zabranjeno da iskazuju političku orjentaciju (u Britaniji je najnormalnije da medij izabere kandidata koga će podržati pred izbore).
Na sajtu srpske redakcije pri BBC-u (koja radi najbolju radio emisiju Svet u 2), nema nažalost elemenata društvenih medija.

Day 03

Poslednji dan je otvorio Joachim Heinz iz nemačke firme T-systems, koji je pričao o korišćenju društvenih medija u poslovnom okruženju. Ko je čitao Wikinomics ili neko slično štivo upoznat je sa konceptom Enterprise 2.0, novom postavkom firme, koja zanemaruje hirerahiju u korist zajedničkog rada na projektima, korišćenjem alata iz web 2.0 sfere – wiki, blogovi, interne društvene mreže. To je upravo Teamweb, interna mreža u okviru T-systems, preko ide koje sva komunikacija i razmena ideja i informacija. Po prvi put u situaciji da pitam da li to stvarno funkcioniše, koliko je “društveno”, a koliko je još jedna obaveza nametnuta od strane menadžmenta, iskoristila sam priliku, a Joachim je dao dosta realan odgovor o tome kako ne koriste svi društvenu mrežu u istoj meri, ali da je prednost nje to što odmah ukazuje ko su eksperti (oni koji bloguju smisleno i odgovaraju argumentovano na komentare), a ko ne.

Posle priče o društvenim mrežama i biznisu, usledio je panel na kome sam i ja učestvovala, koji se bavio društvenim medijima i njihovim uticajem na društvo i zakonske propise. Od pitanja upravljanja internetom (Internet global governance), preko slučajeva cenzure YouTube kanala u Turskoj, dođosmo do nacionalizma kojim sam se i ja bavila ali to zaslužuje poseban post zar ne?

Sve u svemu, Glocal konferencija je pokrenula neke jako zanimljive teme, koncentrišući se na akademski pristup pokrila je čitav spektar pitanja od čisto teorijskih do svakodnevno praktičnih. U skladu sa temom, ceo događaj je bio dostojno pokriven na netu, što je za svaku pohvalu. Sva predavanja su emitovana putem live streama, govornicima su postavljana pitanja koja su stigla sa Twittera, a izbor gostiju je bio dosta dobar. Kao što rekoh ovo je prva konferencija na kojoj učestvujem i čini mi se da postavlja dosta visok kriterijum za sve naredne.

new media center@flickr

moja prva konferencija - Glocal 09, Day 1

2009-10-16T05:06:00.000-07:00

foto - New Media Centre@Flickr

Posle udarničkog utorka, evo mene u Skoplju na Glocal konferenciji, koja se ove godine održava pod imenom “Inside Social Media“. Kako sam putovala celu noć raštimovanim autobusom, gde je jedan od saputnika pokušao da mi ukrade Ipod, pa nisam mogla da spavam da bi odbranila svoju imovinu i telesni integritet, propustila sam uvodno obraćanje i prvih nekoliko predavanja. Na sreću ITdogađaji su sve ispratili, vidim da sam propustila veoma zanimljivu diskusiju između teoretičara i praktičara.

Paul Bradshaw nije bio na konferenciji, već se obratio putem video linka (takođe propušteno s moje strane) ali projekat koji je predstavljao deluje interesantno.
Help me Investigate je sajt na kome građani engleskog grada Birmingema, postavljaju pitanja od javnog značaja i jedni drugima pomažu da se različiti problemi reše, kao i da se mnogi slučajevi rasvetle. Neka vrsta online participativne „Beogradske hronike“ – ljude zanima kako se troše gradski fondovi, zašto određene usluge koštaju onoliko koliko koštaju, kako doći do određene informacije.

U istom (lokalnom) smeru je nastavio Daniel Kempf iz Nemačke, koji je pričao o Myheimat projektu. U pitanju je ideja koja kombinuje online i print medije – centralno mesto je sajt na kome zainteresovani građani pišu članke. Najzanimljiviji članci su zatim objavljeni u štampanoj verziji koja je namenjena specifičnoj lokalnoj sredini, što je omogućeno prisustvom lokalnih oglašivača. Projekat je potpuno samoodrživ – sadržaj je besplatan, oglasi plaćaju štampanje magazina, koji je distribuiran takođe besplatno.
Usledile su prezentacije o evoluciji foto albuma od analognog ka digitalnom, sa naglaskom na proces selekcije koje fotografije od hiljade snimljenih zaslužuju da krase naše Facebook profile, kao i druga o uticaju Skypea na interpersonalnu komunikaciju.

Diskusija je pokazala različita očekivanja publike, neki su došli da saznaju nešto novo što mogu da primene u svom biznisu, dok druge više zanima uticaj online medija na obrazovanje, pogotovu mladih, kojima ovi mediji nisu novi, već jedini za koje znaju. U tom smislu, komentar o revolucionarnom diskursu novih medija, koji ustvari nisu ni novi, a ni revolucionarni je pogodio poentu.

Koga zanima, konferencija o društvenim medijima se može pratiti putem nekoliko kanala:

Twitter, hashtag #glocal09
Live stream
Flickr coverage

Serbian History X

2009-09-20T16:22:00.000-07:00

Da je “Parada ponosa” održana, izgledala bi poprilično tužno. Nekoliko stotina ljudi koji su okruženi velikim brojem pripadnika žandarmerije, pod punom opremom, u šetnji od 200 metara, tokom koje se čuju povici i uvrede članova raznih nacionalističkih pokreta. Povratak učesnika šetnje kući u strahu od nasilja. Od ovog trapavog početka, možda bi stigli za nekoliko godina do više hiljada posetilaca, daleko manje policije i nacionalista koji tog dana ostaju kući, sami sa svojim frustracijama.

Država je poklela pred huliganima, ne iz straha, nego zbog svog ambivalentnog odnosa prema ovim grupama. Ipak bili su joj korisni kad su palili američku ambasadu (više stotina učestvovalo, samo jedna osoba optužena) ili jedinu džamiju u Beogradu (glavno optuženi osuđen na tri meseca zatvora, tri godine uslovno). Navijači imaju veliki uticaj na izbor članova uprave fudbalskih klubova, koji funkcionišu u sivoj zoni između uticaja države i privatnog vlasništva. U igri u kojoj se vrti mnogo novca domaćih fudbalskih funkcionera i tajkuna, ima i novca za odbranu Uroša Mišića, kome je presuda za pokušaj ubistva policajca, vraćena na ponovno suđenje. Ne da nije mogla da izađe na kraj sa nasilnicima, država naprosto to nije htela. Pomislite na milione evra sprcane za reformu sudstva i razmislite koji su projekti to pojeli, jer u svim ovim slučajevima nema pravde.

Dok su se bavili pravljenjem koalicija, podelom upravnih odbora, povećanjem državne administracije geometrijskom progresijom, udovoljavanju najnižim instinktima biračkog tela i tajkunskim interesima, porasla je nova generacija nezadovoljnika. Napadači na Francuza, koji se bori za svoj život priključen na aparate, imaju između osamnaest i dvadeset godina. Oni su rođeni u sam osvit raspada Jugoslavije, Slobina deca, koja ga se ni ne sećaju. Niti se sećaju redova pred prodavnicama, plata od deset maraka, isključenja struje, štrajkova profesora, astronomske inflacije i prinudnih odmora svojih roditelja, koji su to koristili da švercuju benzin ili prehrambene proizvode iz Mađarske. Ali sve to ih je oblikovalo da budu ovako besni kao što jesu.

Sledeće godine možda će neko napraviti ozbiljnu analizu šta nam je donelo deset godina tranzicije. Brzopleta kakva jesam sumiraću - Evropa je reč koja se rabi najviše pred izbore, dokaz njenog prisustva je pečat u pasošu, teškom mukom osvojen. Privatizacija koja nije donela željene rezultate, već pobedu burazerske ekonomije u kojoj se seku prsti ili spava na dušecima u centru Beograda iz očaja siromaštva. Jel im škola ponudila uverenje da će živeti dobro od poštenog rada? Biti Srbin, pravoslavac, mrzeti sve ono što odudara od zamišljenog standarda patriotizma, to je jedino što ovi očajnici odistinski imaju. I spremni su to da brane svim sredstvima. Da im promeni život nije uradio onaj od kog se to očekivalo (Tadić) ni onaj od kog nije (Koštunica), ali to ga ne čini manje krivim.
Zato su pre dva dana pobedila deca poraza. Jer su bila sigurna da mogu. Jer su dobila namig od države i crkve da je to sasvim u redu.

copyright biro.org.yu

all i've ever learned from love

2009-09-03T13:10:00.000-07:00

Leonard Cohen je gospodin. Onaj koji nosi odelo i šešir. I podigne ga sa glave u znak poštovanja. Taj soj će sve manje značiti u danima koji dolaze.

U više od dva i po sata svirke, pretvorio je jedno sportsko igralište, što Arena zasigurno jeste, u intimni klub. U mesto gde poezija najvažnija stvar na svetu. Gde ljubav, gubitak, tuga i nada nisu samo velike reči, a pri tom prazne kao na čestitkama i sladunjavim pop pesmama, već života vredan ideal. Gde pričati o Bogu nema nikakvu zatupljujuće religioznu konotaciju.

O poeziji je mnogo toga rekao moj profesor Paunović. O svirci Popboks.
Ja delim kraj jednog od mojih omiljenih filmova, tužan naravno i poseban, i zbog korišćenja muzike Leonarda Cohena.

Winter Lady u filmu Roberta Altmana McCabe and Mrs Miller

Ima da se licenciram

2009-09-01T14:18:00.000-07:00

Čuli ste za Jugosferu? Novinar britanskog Ekonomista Tim Judah je skovao ovaj pojam da objasni obnavljanje veza i ekonomsku saradnju između zemalja bivše Jugoslavije. Valjda je i ciničnom Britancu Zapadni Balkan zvučao potpuno groteskno i bez ikakvog smisla.
Evo članka u julskom broju The Economista, čija je poruka „džabe ste se klali“. Sad ponovo mora da uvodite stare brendove na tržište. A deca porasla.

Ali politika nije tema o kojoj hoću da pričam, već autorstvo u online sferi. To je čvrst pojam koliko i sama Jugosfera. Generalno, pisanje na blogu shvatam kao kompilaciju mojih misli i tuđih zvukova i slika, dosta stvari je samo nešto što želim da podelim sa drugima, a retko šta nešto što mogu da smatram da je plod mog (velikog) rada. Više volim da stavljam svoje fotografije, ali pošto me zanima popularna kultura, teško da ću imati sve što me zanima. Tako da koristim šta god naiđem. I ne mislim o tome.

Jugosfera me je naterala da o svemu malo promislim. Ukucam ja „yugosphere“ u Google i pored Economista i Balkan Insighta, među rezultatima stoji i blog koji se zove Free Malësia, koji nema veze sa Malezijom kako bi mnogi pomislili. To je blog albanskih studenata u Americi.

Ono što mi je privuklo pažnju više od samog bloga je slika, koja ilustruje tekst o Jugosferi. U pitanju je fotografija Tima Judah-e, koju sam snimila na diskusiji koja je bila organizovana prošlog novembra na London School of Economics. I stoji na mom blogu. U tom trenutku mi je bilo jasno, da ja ne očekujem zaradu od bilo kakvog blogerskog angažmana, ali ako neko uzima fotografije ili tekst, volela bi da budem spomenuta kao autor. Recimo kad se ukuca u Google Images ime Tima Judah-e, koji je jedan od najvećih eksperata za Balkan pa postoji razlog da vam zatreba slika, ako pišete tekst o njemu, između ostalog dobijete i moju fotografiju. Kapiram da su sliku odatle i preuzeli albanski blogeri. Što je skroz ok, jer ja nigde ne navodim da je moj rad moguće koristi u nekomercijalne svrhe, uz atribuciju. Zato sam se “licencirala” uz pomoć Creative Commonsa.

Ovo takođe znači da ako budem koristila tuđ rad, moraću da se vodim istim aršinima.

apple store kid

2009-08-26T14:00:00.000-07:00

Nicholai White je običan 13-ogodišnjak iz Harlema, koji će postati slavan samo zato što voli da gluvari po radnjama. On odlazi u Apple-ovu prodavnicu u Sohou u New Yorku, pušta hip hop hitove i snima sebe kako lip synchuje, pa to kači na YouTube.

Danas ima skoro 9000 ljudi koji prate njegov kanal na YouTube-u. Klinac je viralan, što bi rekli.

Black Eyed Peas / I got a Feeling

Kanye West / Love Lockdown (remix)

Marketinški stručnjaci, apostoli kreativnosti se ubiše smišljajući sledeću viralnu pomamu. Klinja ih je prestigao. Ne postoji recept da budeš kul.

Via Ciaran Norris

Cooking History

2009-08-23T13:35:00.000-07:00

Ako je slogan “6 ratova, 10 recepata, 60 361 024 mrtvih”, jasno vam je da Cooking History nije film o istoriji kuvanja. To je skuvana istorija. Slovački reditelj Peter Kerekes je napravio dokumentarac o vojnim kuvarima, počevši od jednog koji je pekao hleb za nemački Wermacht, Francuza na drugoj strani, kao i jednog koji je kuvao za vreme francusko alžirskog rata, pa sve do učesnika nedavnih balkanskih građanskih ratova – intervjuisan je hrvatski kuvar, obučen u maskirnu uniformu, koji je odlučno odbio ideju na ponovo kuva sa nekim Srbinom, dok su dve sredovečne debeljuce, bivše motelske kuvarice, koje su slučajno počele da kuvaju za vojsku devedesetih, na isto pitanje rekle “Zašto da ne?”.

Film je prikazan na Sarajevskom filmskom festivalu, a ja sam saznala o tome iz jučerašnjeg Jutarnjeg lista.
Zanimljiva je izjava bivšeg “probača” hrane Josipa Broza Tita, koji je izjavio da je u momentu kad je Tuđman izneo na sto pašticadu, Milošević Karađorđevu šniclu, a Izetbegović tufahije, Jugoslaviji je došao kraj.

more truths than one

2009-08-13T12:14:00.000-07:00

proposition

valid argument

alright, still

don't you forget about me

2009-08-06T15:14:00.000-07:00

John Hughes autor kultnih tinejdžerskih filmova iz osamdesetih, kao što su Pretty in Pink, Ferris Bueller's Day Off i Breakfast Club, preminuo je juče u 59.godini.
Filmovi će ostati zapamćeni kao, iako bazirani na stereotipima (štreber, luzer, loš đak najbolji frajer u školi, sportista, radodajka, padavičarka čine repertoar likova u svim filmovima) veoma zabavni, koji su tretirali srednjoškolske jade na inteligentan način. I pri tom bili popularni.

R.I.P. John Hughes.

pravih 29 hitova

2009-08-04T16:25:00.000-07:00

Pre par nedelja, naše regularno veče u Brodu se poklopilo sa mojim rođendanom. Nazvali smo priliku “29 hits”. Jesmo puštali hitove, pa me je to nateralo da malo razmislim koji su to pravih 29 hitova. Svesti sopstveno iskustvo na samo 29 pesama nije lak zadatak, kako je u prvi mah izgledalo. Šta si stvarno voleo, a šta bi voleo da si si stvarno voleo? Autocenzura pretvara sve blamove od onih društveno (ne) prihvatljivih po svim standardima gradskog cool-a (Da, imala sam sve albume Bijelog dugmeta. Pa šta?) do već očekivane forme zadovoljstva u potaji (sve iz osamdesetih). Koliko si sklon prepoznavanju inovacije, započinjanju novih trendova, a koliko si sentimentalan i sklon mitologizaciji sopstvenog života?

Sve navedeno, nadam se da ćete mi oprostiti. Ipak, ja na ovom mestu vam otvaram dušu.

Madonna - Like A Prayer Nisam znala ni za crnog Isusa, ni silovanje pre početka spota, ni sve kontraverze koje je sve ovo izazvalo. Nisam ni znala ni ko je Madonna. Vojni kamp u Fažani, u Istri betonsko igralište pored terena za mini golf. Starije devojčice su smislile koreografiju, a videvši klinku pozvale i mene da probam. Posle sam to prodavala po školskom dvorištu ko sopstveni izum. Pre nego što je postala Engleskinja, profesionalna usvojivačica dece i kabala zaluđenik, Madonna je bila totalna carica. Jel ima neka devojka da se ne slaže sa mnom?

Pet Shop Boys – So Hard Kao dete nisam volela Lepu Brenu. I pre New Kids on the Block sam slušala Pet Shop Boys. Na obe činjenice sam posebno ponosna. Iako samo po sebi, to ništa ne znači, niti garantuje. Nisam ovaj spot videla skoro 20 godina, ne sećam se ničega sem da je crno beli i da ima jedan deo u kome se vidi voz. Album Behaviour na kaseti, kupljenoj u Beteksu na Banovom brdu.

Guns n’ Roses – You Could be Mine Od regresivne faze sa NKOTB spasio me Arnold Schwartzeneger. Jesam kupila Use Your Illussion i 1 i 2, ali Axel je ovde slučajno, da viče “majijaaaan”. Lik sa mašinkom je ono što pamtim.

Nirvana – Smells Like Teen Spirit Poznajem ljude kao što ste vi. Užasnuti ste i samom pomišlju da nešto može da bude veliko, značajno, generacijski. Moram da vas razočaram. Šta nije istinito u vezi sa gomilom ljudi velikih očekivanja, koji su odustali i pre nego što su počeli, koji su tako malo proživeli, a već su puni sarkazma. Koje je nemoguće iznenaditi. Zar oni svi ne govore “here we are now, entertain us”? Ako nešto treba da me obeležava kao deo mase, kao deo zajednice, pristajem da to bude ova stvar.

Oasis – Live Forever U gomili pogrešnih izbora devedesetih, ja izabrah Oasis umesto Blura. Danas smatram da je Damon Albarn jedna od najznačajnijih pojava u britanskoj muzici, ali ’94 Galagher koji peva “Maybe you're the same as me/ We see things they'll never see/ You and I are gonna live forever” je govorio ono što sam ja mislila i osećala.

Partibrejkersi – Mesečeva kći Jedno vreme mislila da je Cane apsolutni genije. To je bilo pre otkrića i forsiranja pravoslavlja, a ja sam imala 15 godina. “Svoj život provodi sama, mesečeva kći začarana ….” Ovo nije pravdanje, ovo je sjajna pesma. Koncert na Tašmajdanu sa najboljom prijateljicom.
Nina Simone – I Want A Little Sugar in My Bowl Na listi želja, ova je potpuno legitimna.

Tricky – Black Steel Devojčice koje slušaju hip hop deluju malo groteskno. Treba ipak svariti ko količinu mačizma, koji svaku žensku osobu sem rođene mame zove kučkom. Jes’ da sam pukla 30 dolara na dupli povratički album Wu Tang Clana, ali evo ovde da lepo kažem, ništa ja to nisam razmela, kung fu šaolin ratnike i napade pčeka ubica. Ali između ljutog repa i indi sentimenta stoji Bristol. A odatle je potekao Tricky. Opsesivno sam slušala album Maxinquaye ’96 tokom studentskog protesta. “Here is the land that never gave a damn about a brother like myself”. Ovo je posledica pogleda u prošlost duboku utopljenog u jeftinu nostalgiju, koji vidi stvari koje se nisu desile, ali kao da jesu. U tom smislu, to je bilo jedno strašno teskobno vreme, ali barem smo znali protiv koga se borimo. Jel možemo da kažemo danas sa istom (naivnom) ubeđenošću?

Darkwood Dub – U nedogled Jako dugo sam mislila da su DD najbolji domaći bend. I dalje se jako visoko kotiraju. Nekako vizuelno ne preterano atraktivni pojedinačno, isti je slučaj i pesmama, ja volim da slušam njihove albume. A ovaj mi je omiljeni.

Massive Attack – Unfinished Sympathy Isto mogu da kažem i za Massive Attack. Da pesme najbolje funkcionišu kad ih slušate u kontinuitetu. Sve sem Unfinished Sympathy. Najbolje funkcioniše dok je slušate i hodate širokim bulevarom, oko vas makroi, dileri i muzički saradnici ….

Tom Waits – Martha Waits ima daleko bolje pesme od ove. Ali srce mi se cepa na priču o dvoje matoraca koji se nađu konačno duboko u penziji. “Martha, Martha, I love you can’t you see”. Provela bombardovanje otkrivajući Waitsa, uvek zagrcnem kad čujem ovu stvar.

The Afghan Whigs – My Curse Ovu pesmu ne peva Greg Dulli. Navodno je tekst o svemo šta dozvolimo u ljubavi i do kojih granica je neko spreman da pati suviše ličan. Zato pesmu peva Marcy Mays. U istom sado-mazohističkom “ti me ne voliš, ja to me ne sprečava da pravim budalu od sebe” je i Come Take Me Out Ryana Adamsa. Treba biti u posebnom raspoloženju da bi iskusili dokumentovanje raspada jedne veze. “Enslaved I only use as a word to describe the special way I feel for you”. Hard stuff, kažem ja.

Pavement – Range Life Steven Malkmus izgleda kao student postdiplomac, a ne kao pevač rock benda. Humor, poza, ironija, mladost. Jednom rečju indi-go.

Will Oldham – New Gipsy Možda je I See the Darkness njegova najbolja pesma, Work Hard, Play Hard takođe srcu draga, a slušanje Blood Embrace sa albuma Superwolf me ispunjava jezom, preslušavam je iznova, a obećavam da neću. Ali Joya je njegov prvi album koji sam nabavila i zato pokušavam da se setim osećaja kad sam čula ovaj u nedostatku bolje reči sevdah. Will Oldham u svom najraspusnijem raspoloženju “You can lay me out a place, It's time i had some love, Have the ladies gather round,And do me from above”.

Bob Dylan – You’re Big Girl Now Bila sam na koncertu Bob Dylana kad sam imala 17 godina. To je onda kad sam kupila dupli album Wu Tanga. Ok, znala sam Knocking on the Heaven’s Door i All Along the Watchtower. Tj. ništa nisam znala. Od Dylana bi se mogla napraviti posebna lista pesama. One More Cup of Coffee, Visions of Johanna, Don’t Think Twice, It’s Alright….. Ali ovo je moja omiljena pesma. Svih vremena. Značenje se menja kad je slušaš u različitim dobima. Ali uvek si ta devojka. “You were big girl all the way”.

Aretha Franklin – Dark End of the Street Pesmu je napisao Dan Penn i do danas je opstala kao soul standard. Ljubav i izdaja, tajna i sramota. Postoji verzija Afghan Whigs (odlična) i Cat Power, između ostalih. Ali deonica u kojoj Aretha zapeva “They gonna find us” će učiniti da se naježite od napetosti. Čak i da niste vi ti koji ste uhvaćeni u prevari.

Interpol – Leif Erickson Paul Banks je najenigmatičniji tekstopisac svoje generacije. Jes pretenziozan, željan da pokaže erudiciju na svakom koraku. “She says brief things, her love’s a pony.My love’s subliminal”, ali je pesnik. Pravi. Tu su stilske figure, assonance i aliteracije (“follow the speed into star-swept night”). More igra važnu ulogu (The Lighthouse, Take You On a Cruise). Leif Erickson je Norvežanin, prvi Evropljanin koji je došao u Ameriku. A ovo je pesma o odnosu dvoje ljudi. Neviđeno zajebanom, naravno.

The National – Ada Slično Interpolu, i kod The Nationala u prvi mah nemaš pojma o čemu je pesma, onda misliš da znaš, da bi na kraju shvatio da ti ništa nije jasno. Ali do tada je prošlo previše vremena. Album se vrti i dalje. Klavir je ovde ključna stvar. U ovoj pesmi ga svira Sufjan Stevens.

Nick Cave – Let Love In Samo jednoj osobi je dozvoljeno da priziva boga i pri tom bude najstrašnije patetičan. To je Nick.

Keith Jarett – Cologne Concert part 1 Iskreno, ne znam ništa o Keith Jarretu. Ni o ovom koncertu. Prvi put sam čula prošle godine jedan deo u filmu Intimni dnevnik Nanija Morettija. U delu kad Moretti vozi vespu da vidi mesto na kom je navodno ubijen Pier Paolo Pasolini. Valjda zbog toga svaki put kad slušam ovaj album, mislim na vreme provedeno u Italiji. Koncert je kelnski, ne fjorentinski zaboga. I potpuno je božanstven.

Elis Regina – Como Nossos Pais Još jedan favorit iz prošle godine. Mada je pesma stara 30 godina. Elis Regina je jedna od najpoznatijih brazilskih pevačica. Sarađivala je sa Antoniom Carlos Jobimom. Umrla je početkom osamdesetih od mešavine alkohola i kokaina. Iako je poznata po svojoj interpretaciji bossa nove, ova pesma ne pripada tom periodu. Ne pričam portugalski, ali prva stvar koju sam razumela je “viver é melhor que sonhar” (bolje je živeti nego sanjati). Prevedeno, pesma je o nadi, o promeni i o tome da I kad ona dođe, mi ćemo suštinski ostati isti, živeti kao naši roditelji (Como Nossos Pais).

Pionir 10 – Da Da Da Iako je muzički (i geografski) daleko od prethodno spomenute, po nekom stavu prema životu ("i uvek kad vidim, isto je sve"), ova stvar pripada istom registru. Veri da će jutro promeniti sve, i osećaju da to ustvari ništa ne znači.

Goribor – Bez Poniženi i uvređeni. U Srbiji.

Joy Division – Love Will Tear Us Apart Najbolja ljubavna pesma je o ubistvenoj rutini svakodnevnog života.

The Clash – Guns of Brixton Iako se Joe Strummer visoko kotira na listi ličnih heroja, izbor pada na jedinu pesmu koju je napisao i otpevao Paul Simenon. Bas nas uvodi u jedno od najproblematičnijih mesta u Londonu.

Bruce Springsteen – State Trooper Slično Dylanu, kod nekoga ko ima toliki opus jako je teško izabrati favorita. Ponekad pomaže to kako se muzika slaže sa filmom. Pomislite na Rolling Stonse u filmovima Scorsezea. Završetak prve sezone Sopranosa, Tony vozi po mračnom autoputu, kreće ova pesma. Odjavna špica.

Calexico – Quattro Tuga za jugom. Soundtrack za road movie koji se završava u pustinji.

The Replacements – Unsatisfied Paul Westerberg je opevao tinejdžersku neprilagođenost na svet kao niko drugi. Tako da možete da se identifikujete sa tim osećajem nezadovoljstva ceo život. “Look me in the eyes and tell me that I am satisfied”.

Marrianne Faithful – Before the Poison Nisam stavila PJ Harvey na listu. A ona to definitivno zaslužuje. Onda može ovde kao autor pesme koju peva najpoznatija i najtalentovanija grupi na svetu. Jaggeru, vataj beleške, ovako se dostojanstveno stari.

Ako su postojale zamke, ja sam u njih sve upala. Devojčice obraćaju više pažnje na tekstove, ne smeta im kad je pevač dobar frajer. Ali u mitomaniji ne zaostaju za momcima, koji bi ipak bolje odali dužno poštovanje svim tim legendarnim bas linijama. I da, ako budem sledeće godine pravila ovu listu, ona će sigurno drugačije izgledati, sastavljena od onoga šta je bitno i šta je bilo, kao i svega što je moglo da bude.

Veća participacija ili izraženija besparica

2009-08-04T13:09:00.000-07:00

Ne želim da pišem o tome da li je država ili fondacija privatne kompanije treba da da stan nagrađenom sportisti. (Država) Ili da li treba pomoći njemu ili nekom drugom talentu? (Svima treba).

Danas prilikom dodele stana Miloradu Čaviću, televizija koja je to organizovala je ne samo intervjisala njegove buduće komšije, nego je udarni deo vesti posvetila čitanju komentara ove vesti na sajtu B92.

I oni nisu jedini. Posle slučaja Crna reka, Vreme je obezbedilo nekoliko strana za reakciju čitalaca na tu priču. Nastavilo se pozivom ljudi da se sete devedesetih i nešto napišu na tu temu. I ako srpski mediji deluju zainteresovani za narod samo kad treba menjati ženu ili blejati u poznatoj kući na Košutnjaku, sve u cilju veće gledanosti, tj. profita koji donosi reality show produkcija, ova vrsta posezanja za većim udelom vox populi u programu, čini mi se nije deo strategije, već posledica krize koja pogađa sve, pa i medije. Ajdmo, ajde user-generated contentu. I u starim/novim medijima sigurno pali.

long live the king!

2009-06-29T15:59:00.000-07:00

“Danas kad mu svi odaju počast, da li iko razmišlja o žrtvama

zločina Michael Jacksona?“

Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji

„Disko, soul, dance, pop, MTV, show biz – sve je to izmislio veliki Michael Jackson. Ugledamo se na njega.“

Zvezde Granda

U momentu kada je najavio svoj megalomanski plan da održi 50 koncerata u Londonu, ne verujem da je bilo mnogo ljudi koji su verovali u spektakularni povratak Michaela Jacksona. On u uniformi, koja mu je postala tradicionalna odora, ukrašenoj zlatnim epoletama, sa naočarima, belji od „običnog“ belca, se obraća okupljenoj grupi histeričnih tinejdžera sa posterima „Michael, volimo te“ – sve zajedno groteskna scena pred televizijskim kamerama, koja je predstavljala katastrofu u najavi. O finansijskim problemima ove zvezde već se pričalo godinama, od toga da duguje novac bahreinskom princu, do sumnje da mu finansije kontroliše muslimanska sekta Nacija Islama, tako da su londonski koncerti predstavljali slamku spasa za nekada najunosniju pop zvezdu. Smrt koja ga je zadesila, bez obzira na uzroke, na izvestan način predstavlja dostojanstven izlaz izvođača sa scene, čija svaka pojava je jasno ukazivala na teške zdravstvene probleme.

Madonna će u suzama dati izjavu da je njegova muzika večna, Celine Dion da je bio najveći performer svih vremena, a Diana Ross će se setiti svog nekadašnjeg štićenika uživo u programu Larry Kinga na CNN-u. Činjenica je da je Jackson umro zaboravljen od celebrity kvazi-prijatelja, a da javnost je u dokumentarcu Martina Bashira iz 2003. našla potvrdu za sumnje da on nije neko ko bi da ostane večito dečak, okružen životinjama na ranču Nedođija, već osoba, koja ne predstavlja opasnost samo po sebe, već i druge. Četrnaestominutnim spotom za pesmu Thriller, sa istoimenog albuma, u režiji John Landisa, Jackson je najavio MTV eru, u kojoj će najbitnije obeležje muzike biti njena prezentacija, nastup, koreografija, šminka i kostim. On je sve to doveo do savršenstva već negde 1985. i sve posle toga je predstavlja (sve bleđu i bleđu) varijaciju na temu – za današnje globalne zvezde Jackson predstavlja period stare Grčke, posle koga se više ništa ne može reći novo, već samo referirati na uspostavljen standard. Mašina, čijem uspostavljanju je svojski pomogao, na kraju se okrenula protiv njega. 24 sata spotova je preraslo u 24 sata vesti, gde je svaka aberacija daleko privlačnija od muzike, nastupa ili (pre)skupih spotova. Koliko je Jackson simbol medijske žrtve, isto toliko je dokaz, koliko je dopušteno nekome ko ima jako mnogo novca. I u ovom smislu Jackson je otišao najdalje, ako hoće da upropaste svoju karijeru i izazivaju incidente mlade zvezde samo treba da se ugledaju na Jacksona, ali i u tome mu ne mogu prići – koga briga za obrijanu glavu Britney Spears, ako MJ spava sa maloletnom decom, a ponekad ih vitla sa balkona pred napaljenim paparazzo fotografima.

Ako je preminuo kralj popa, da li je sa njim nestao i pop?

Ne možete zamisliti izbor najboljih albuma bez Thrillera, Off the Wall, možda čak i Bad. Oni sadrže pop u svojoj esenciji – na izgled jednostavan i trivijalan, ritma koji drsko poziva na ples i obećava zabavu koja nikada neće prestati, sa istim tajnim sastojkom koji sadrži Coca cola (ili Pepsi u Michealovom slučaju) bez koga bi bila samo zašećerena tekućina. Iako ne znam čije dete nosi Billie Jean, pesmu slušam iznova, iznova i iznova. Can’t beat that feeling.

Kada je odjezdio u avionu (sa majmunčetom) u spotu za pesmu „Leave me Alone“, Jackson se pozdravio od 80-ih i perioda u kome nas nije bilo blam da nosimo bele čarape na crne lakovane cipele, vežbamo pokrete satima ispred ogledala, lepimo na zidove postere pop zvezda, premotavamo kasetu dok se ne izliže samo da bi još jednom čuli tu zaraznu melodiju. Muzički on više nije imao šta da kaže, sve posle toga je više freak show, nego show business. Michael je iluzija detinjstva 20.veka, deda Mraz ne postoji, a najveći tinejdž idol je najverovatnije pedofil.

Neće proći dugo a da krenu rasprave o njegovom nasleđu, deci i autorskim pravima, a možda se i neki teoretičar mudroser opseti da je Michael u svojoj freak show fazi transcendirao sve kategorije, koje nas kao ljude dele – boju kože, pol, čak i uzrast.

Zato treba Michaela Jacksona da se setimo u onome u čemu je bio najbolji, usamljena figura na sceni koja u bizarno jednostavnoj garderobi izvodi moonwalk, savršeno isplaniran nastup i ritam koji tera na igru, igru, igru, jer ne mož’stati, dok se sasvim ne zadovoljiš.

Iako je sanjao da bude Petar Pan, MJ je ipak najviše bio nalik još jednoj ikoni osamdesetih – malom vanzemaljcu E.T.-ju, koji iako neodoljivo simpatičan, jednostavno ne pripada ovom svetu i mora da se vrati svojoj kući.

King of Pop is Dead. Long Live the King!

pesničenje

2009-06-27T03:53:00.000-07:00

Sećam se iz prvih školskih dana nečega što se zvalo Majska pesnička štafeta. Na opštinskom takmičenju ponela sam drugu nagradu za pesmu na temu „Proleće je stiglo u naš grad“. Posle se ispostavilo da je prvonagrađena pesma bila falsifikat pesme iz tada popularnog dečijeg časopisa Tik Tak. Toliko o poštenju. Toliko o poeziji. Posle ovog iskustva ne bi mi palo na pamet da razmišljam o pisanju poezije da trenutno nemamo na delu novu pesničku štafetu tokom koje se javno trenira aktivna poezija.

Večeras u Rexu od 8 – Pesničenje. Čitanje poezije, performans, blamovi i aplauzi, muzičke pauze i video radovi.

Muzički intermezzo#2. – Nacionala nam daj

2009-06-26T17:06:00.000-07:00

Ne mogu da se odlučim između Interpola i The Nationala, koji mi je omiljeni bend. Jedni su uber fensi momci u skupim odelima sa Menhetna, svi veoma obrazovani i umišljeni, intimusi raznih manekenki i glumica, a drugi ekipa prijatelja (dva para braće + Matt Berninger) iz Ohaja koja se preselila u Bruklin i zadenula kamp u carstvu hipstera - Williamsburgu.

Jedni zvuče ko Joy Division, a drugi kao susret Brucea Springsteena i Tindersticksa.

I jedne i druge treba gledati uživo.

Posle The Boxer, koji je obeležio 2007, željno očekujemo novi album The Nationala, koji će izaći krajem ove godine. Nekoliko novih pesama već cirkuliše blogovima. Ako ste upola fan koliko sam ja, želećete da čujete što pre. Na spisku mini kompilacije, koju sam napravila je i jedna numera sa prvog albuma, kao i dve neobjavljene pesme iz prethodnog perioda.

The National – Theory of Crows (sa prvog albuma koji se zove “The National)

The National – Karamazov (Live @ Carnegie Hall, 2.03.2009.)
The National – Wake Up Your Saints (Live@Carnegie Hall, 2.03.2009)
The National – Vanderllyle Cry Baby_with Bon Iver (Radio City Hall, koncertna
promocija albuma Dark Was the Night)
The National – Blood Buzz Ohio (Live at Boston)
The National – Warm Singing Whores (unreleased B-strana iz 2006.)
The National – Halo Chagrin (unreleased song iz 1998/9)

Pesme preuzmite ovde.

Uživajte!